У четвртак 16. маја у просторијама Српске књижевне задруге на редовном састанку новинара културних редакција са ауторима и сарадницима Српске књижевне задруге, а у сарадњи ове водеће литерарне институције и Културног центра амбасаде И. Р. Ирана у Београду, одржан је специјални програм посвећен 15. мају који се обележава као Дан Фердосија и Дан очувања персијског језика. Поред чланова Српске књижевне задруге програму су присуствовали професори и студенти Београдског универзитета, и истакнути српски писци. О значају Фердосија као једног од највећих песника света и његовом спеву „Шахнаме“ говорили су професор оријенталистике на Београдском универзитету др Дарко Танасковић и Махди Ширази, директор Културног центра Ирана у Београду.
На почетку програма добродошлицу присутнима пожелео је главни уредник и в. д. управник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић. Он је изразио задовољство што се један овакав програм одржава у овој институцији и захвалио Културном центру Ирана на сарадњи.
Потом је директор Културног центра Ирана Махди Ширази говорио о позицији и значају Фердосија у персијској књижевности, и о карактеристикама спева „Шахнаме“, истичући: „Пре више од хиљаду година, у време када су Иран нападала и разарала многа освајачка племена, Фердоси је својим спевом „Шахнаме“ оживљавао и од заборава чувао древне митове и легенде старе Персије. Он је својим делом ојачао наше везе с прошлошћу и повезао преисламски и пост-исламски Иран. Да њега није било, и ми би смо можда, као и многе друге етничке групе, изгубили свој национални идентитет и заборавили своју културу.“ Ширази је даље говорио о позицији епа „Шахнаме“ у иранској књижевности, као и о књижевним карактеристикама овог дела, и додао: „Садржај Фердосијеве „Шахнаме“ можемо сврстати у три категорије: митску, епску и историјску. Но, све у свему, „Шахнаме“ јесте епски спев који се фокусира на митолошку и легендарну тематику. Приповедање је базирано на вечитом сукобу добра и зла, односно мудрости и похлепе, а Фердоси својим језичким умећем и вештом карактеризацијом јунака појединачних прича и приповести читаоцу преноси вредне етичке поруке.“
У наставку програма проф. др Дарко Танасковић најпре се осврнуо на историју културних веза између Србије и Ирана, рекавши да је Иран земља која изузетно цени и вреднује културу, и посвећена је ширењу исте. Он је истакао да је током претходних деценија Иран успео да оствари посебне културне везе посматрајући културу других земаља као вредно културно и уметничко благо, и додао да је Културни центар Ирана од свог оснивања 1990. године па до данас постигао успех, чему сведочи и данашњи програм.
Др Танасковић је даље говорио о позицији дела „Шахнаме“ међу класицима светске књижевности, истакавши да је међу свим делима која се изучавају у оквиру оријенталних студија Фердосијево дело „Шахнаме“ недвосмислено најзначајније, јер и по начину на који обрађује древне легенде, и по форми и језику којим је писано представља јединствено дело без премца у светској књижевности. Многи други велики светски класици су га изучавали, а међу њима је најпознатији Гете, који иако претежно надахнут Хафизом, у свом делу „Западно-источни диван“ значајно место посвећује и Фердосију. Др Танасковић је нагласио да у Гетеово време није било доброг превода „Шахнаме“ на немачки језик, те изразио мишљење да би Гете вероватно више пажње посветио Фердосију него Хафизу да је имао прилику да чита бољи превод његовог дела. Након што се појавио превод приче о Рустему и Сухрабу проф. Фехима Барјактаревића, светски признати оријенталиста и члан руске Академије наука Игнатиј Јулијанович Крачковски оценио га је као најбољи превод из „Шахнаме“ на свим словенским језицима. Сходно својој традицији да у сваком колу објави по једно велико дело светске књижевности, Српска књижевна задруга је већ 1928. године објавила Барјактаревићев превод. Он је на крају додао да оно што раде Српска књижевна задруга и Културни центар Ирана представља праву мисију у култури, где култура постаје и даје јој се могућност да буде оно што јесте, а то је најбоља политика међу људима у платоновском значењу културе.
На крају програма свечано је представљено ново издање Фердосијевог „Рустама и Сухраба“ у преводу Фехима Барјактаревића, а у издању Српске књижевне задруге, у сарадњи са Министарством културе Републике Србије и Културним центром амбасаде Ирана у Београду.