Лидер исламске револуције Ирана, ајатолах Сејед Али Хаменеи, у петак 7. маја, поводом обележавања Међународног дана Кудса одржао је говор који преносимо у целости.
У име Алаха, Милостивог, Самилосног,
Хвала Алаху Господару светова и нека је салават и селам на Мухамеда (с.а.в.а), Печата посланства и најчаснијег створења и на његову чисту породицу и одабране асхабе и оне који их следе у добру до Судњег дана.
Питање Палестине још увек је најважније и највеће горуће питање исламског умета. Стратегије неправедног и злочиначког режима удаљиле су један народ од његове куће, домовине, земље и предака, и на то место поставиле терористички и страни режим.
Има ли ишта слабије и неоснованије од испразне логике оснивања ционистичког режима? Европљани су на основу својих тврдњи, учинили неправду Јеврејима у годинама Другог светског рата, те се за њих треба осветити прогнанством једног народа на Западу Азије и страшним масакрима у њиховој земљи. То је логика на коју се ослањају западне државе у својој безусловној и лудачкој подршци ционистичком режиму. Тиме су оповргнули све своје лажне тврдње о људским правима и демократији. Та смешна и трагична прича траје већ више од седамдесет година, а свако мало додају јој се нове странице.
Ционисти су отету Палестину од првог дана претворили у терористичку базу. Израел није држава, већ терористичка база против палестинског народа и других муслиманских народа. Борба против тог злочиначког режима је борба против неправде и тероризма; што је дужност свих.
Важно је напоменути да, иако је окупаторска влада основана 1948. године, први кораци према отимању те осетљиве тачке у исламском региону започели су годинама пре тога. Тих година Запад се активно мешао у питања исламских земаља како би на власт довео секуларизам, радикални и слепи национализам и како би на власт поставио тиранске владе, предане Западу или њихове марионете. Проучавање догађаја тих година у Ирану, Турској и арапским земљама од Западне Азије до Северне Африке обзнањује горку истину да су слабост и подељеност у исламском умету били увод у катастрофу отимања Палестине. Тај ударац је исламском умету нанесен од стране арогантног света.
Поучно је то да су у том времену, оба кампа – и капитализам и комунизам – стигли до заједничког деловања. Енглеска је креирала првобитну заверу и пратила њено извршење, ционистички капиталисти на себе су преузели њено спровођење новцем и оружјем, а Совјетски Савез била је прва држава која је признала оснивање илегалне владе и тамо послала велики број Јевреја.
Окупаторски режим је производ стања у исламском свету с једне стране, и те завере, напада и агресије Европе с друге стране.
Данас стање у свету није као тих дана – то увек треба имати на уму. Данас је однос моћи промењен у корист исламског света. Различита политичка и друштвена дешавања у Европи и Америци показала су слабости и дубоке поделе у систему и управљању, као и у моралу Запада наспрам остатка света. Дешавања током избора у Америци и испит који је осрамотио самозадовољне и арогантне лидере, као и неуспешно суочавање с пандемијом коронавируса у Америци и Европи и срамни детаљи везани за њега, као и недавни политички и друштвени немири у најважнијим европским земљама показатељи су декаденције кампа Запада.
С друге стране, јачање снага отпора на најосетљивијим исламским територијама, јачање одбрамбених и офанзивних капацитета, јачање самосвесности, мотивације и наде муслиманских народа, раст наклона према исламским и кур’анским паролама, научни напредак, јачање тражења независности и самодовољности међу народима су благословљени показатељи који наговештавају бољу будућност.
У тој благословљеној будућности, сарадња муслиманских земаља мора бити главни и основни циљ, а то се не чини толико недостижним. Осовина те сарадње је Палестина у значењу целе државе и судбина Кудси Шерифа. То је истина која је упутила срце рахметли Имама Хомеинија испуњено светлошћу да одреди Међународни дан Кудса посљедњег петка месеца Рамазана.
Сарадња муслимана на осовини Кудса је ноћна мора ционистичког непријатеља и њихових америчких и европских помагача. Неуспешни план под називом „Споразум столећа“, а затим покушаји за нормализацијом односа неколико слабих арапских влада с окупаторским режимом, узалудни су покушаји бега од те ноћне море.
Ја са сигурношћу тврдим да ти покушаји неће доживети успех – силазна путања непријатељског ционистичког режима је почела и на њој неће бити заустављања.
Два важна фактора су одлучујућа за будућност. Прво и важније је наставак отпора унутар палестинских територија и јачање линије џихада и шехадета, и друго, светска подршка муслиманских народа и влада на цијелом свету палестинским борцима.
Сви – званичници, интелектуалци, верска улема, странке и групе, часна омладина и друге скупине – морамо пронаћи своје место у том глобалном кретању и одиграти своју улогу. То је оно што поништава непријатељске сплетке и за ово Божије обећање „Зар они сплетке желе?! Па, они који не вјерују, они падају у сплетке!“ ствара пример у посљедњем времену (Ахиру Земан). „А Алах чини шта хоће, али већина људи не зна“.
Ес-селаму алејкум ве рахметулахи ве берекатуху.
У наставку бих волео говорити арапској омладини на њиховом језику:
У име Алаха, Милостивог, Самилосног.
Селам свим арапским слободарима, нарочито омладини и селам отпорном народу Палестине, Кудса и уједињеним групама у џамији Ал-Акса.
Селам шехидима отпора и бројним борцима отпора који су положили своје животе на том путу, посебно шехиду шејху Ахмеду Јасину и шехиду Сеједу Абасу Мусавију, шехиду Фатхију Шекакију, шехиду Имаду Мугнијеу, шехиду Абдулазизу Рентисију, шехиду Абу Мехдију Ал-Мухандису и на крају, истакнутој личности шехида отпора, шехиду Касиму Солејманију. Сви они су након свог живота оставили још већи и благословенији траг на атмосферу отпора.
Борба Палестинаца и чиста крв шехида отпора успели су завијорити ту благословену заставу и стотину пута повећати моћ унутрашње борбе Палестинаца. Палестински младић некада се бранио бацајући камење, а данас одговара испаљујући прецизне ракете према непријатељу.
Палестина и Кудс се у Часном Кур’ану називају светом земљом. Већ деценијама та чиста земља се налази под окупацијом најнечистијег и најзлобнијег дела човечанства, демона који масакрирају часне људе, а затим то бесрамно признају. Расиста који више од седамдесет година муче власнике земље убиствима, пљачкањем и затварањем. Али, хвала Алаху, нису успели сломити њихову вољу.
Палестина је жива и наставља борбу а уз Божију помоћ, на крају ће успети победити злог непријатеља. Свети Кудс и цела Палестина припадају свом народу и њему ће се и вратити, ако Бог да, и то није тешко за Алаха.
У случају Палестине, све муслиманске владе и народи имају дужности и одговорности, али основа борбе су сами Палестинци који су данас унутар земље и изван ње око четрнаест милиона особа. Јединство и одлучност тог народа успеће да направи сјајан посао. Данас је јединство највеће оружје Палестинаца.
Непријатељи палестинског јединства су ционистички режим и Америка, и још неке политичке силе. Али, ако се не буде ломило јединство изнутра у самој Палестини, спољашњи непријатељ неће успети учинити ништа. Осовина тог јединства мора бити унутрашња борба – џихад и неповерење према непријатељима. Главни непријатељи Палестинаца, дакле Америка, Енглеска и зли ционисти не смију бити ослонац палестинске политике.
Палестинци, што у Гази, што у Кудсу и Западној обали, што на територијама из 1948. године, што у избегличким камповима – сви они чине једну целину и требају следити стратегију повезаности. Сваки део мора бранити други део, и за време притиска користити друга расположива средства.
Нада у победу данас је већа нека икада. Односи снага драматично су се променили у корист Палестинаца. Ционистички непријатељ сваке године све више слаби. Војска која се назива „непобедивом војском“ данас је након искуства 33-дневног рата у Либану, 22-дневног и 8-дневног рата у Гази постала „војска која никада неће видети победу“.
Њихова политичка ситуација, у којој су била неизбежна четири круга избора у две године, њихова сигурносна ситуација која узастопно доживљава поразе, и све већа жеља Јевреја да преокрену миграцију, предмет су огромног скандала тог режима пуног неоснованих тврдњи.
Континуирани покушај уз помоћ Америке да се нормализују односи с неколико арапских земаља, још један је показатељ слабости тог режима. Наравно, ни то му неће помоћи. Пре неколико десетина година, он је успоставио односе с Египтом. Од тог дана ционистички режим је постао рањивији и слабији. Међутим, да ли ће односи са неколико слабих и понижених земаља успети да му помогну? Наравно, ни те земље неће имати користи од тих односа. Ционистички непријатељ одузеће им имовину и земљу, и међу њима раширити зло и несигурност.
Свакако, та истина не сме довести до заборава тешке дужности других наспрам тог покрета. Муслимански и хришћански учењаци морају прогласити нормализацију односа харамом и забрањеним, а интелектуалци и слободари свима требају објашњавати посљедице те издаје – који је мач у леђа Палестини.
Наспрам тренда опадања режима, повећање способности фронта отпора наговештава светлу будућност, као и повећање одбрамбене и војне моћи, самодостатност у изградњи ефикасног оружја, самопоуздање бораца, растућа самосвест омладине, ширење отпора широм државе Палестине и изван ње, посљедњи устанак омладине у одбрани џамије Ал-Акса и истовремени одраз борбе и потлачености палестинског народа у јавном мњењу многих делова света.
Логика палестинске борбе, коју је Исламска Република забележила у документима УН-а, прогресивна је и атрактивна логика; палестински борци могу одржати референдум за све главне палестинске становнике.
Референдум ће одредити политички систем земље, а на њему ће суделовати кључни становници свих етничких група и религија, укључујући палестинске избеглице. Тај политички систем вратиће расељене у земљу и одредити судбину насељених странаца.
Овај захтев се темељи на устаљеној демократији која је прихваћена у свету и чију напредност нико не може поткопати. Палестински борци морају наставити своју легитимну и моралну борбу против узурпаторског режима све док не буде присиљен прихватити овај захтев.
У име Алаха, напредујте и знајте да ће „Алах сигурно помоћи ономе помаже Његову веру.“
Ес-селаму алејкум ве рахметулах!