Мохташам Кашани (1500–1588) један је од најзначајнијих песника сафавидског доба. Рођен је у Кашану, где је провео готово читав живот. Најпознатији је по елегијама посвећеним мученичкој смрти имама Хусеина, нарочито по чувеном таркиб-банду, који припада жанру марсије — жалобне песме над трагедијом Кербеле.
Његов утицај на религиозну персијску поезију остао је снажан до данас. Може се препознати и у савременом песништву, посебно код постреволуционарних аутора као што су Алиреза Казве, Сејјед Али Мусави Гармаруди и Али Моалем, истакнути представници поезије Свете одбране и протестне поезије.
У наставку доносимо фрагмент његове елегије о мучеништву имама Хусеина, а. с.
Елегија у славу имама Хусеина
Мохташам Кашани
Кербела је име ове земље несреће и боли;
о, тврдо срце, где је твој уздах да небеса спали?
Ова пустиња место је страдања вође који умре жедан;
о, језиче, сада је час жаљења, а ти, око, плачи!
Овде се још осећају уздаси потлачених,
и право је да небо потамни од јецаја наших.
Ово место, данас прекривено мехуровима наших суза,
некада је било опасано шаторима Свете породице.
Овде је потонуо брод Хусеиновог живота;
зашто онда, у таквом вртлогу, мирује океан наших суза?
Погледај, изблиза и издалека, ту куполу обасјану светлошћу,
чији зраци залуталима показују пут и обасјавају свет.
Види пресвети гроб, са светлошћу која из њега зрачи;
пред њим ни ковчег пун драгуља ништа не значи.
А ту, под земљом, чемпрес из врта Посланика
савио се од туге од које су се и небеса повила.
Погледај, у врту Фатиме Захре, ружино дрво згрушано од крви,
због чијег пораза се и хуријска одора у прах мрви.
Ова светиљка, око људског рода, мачем је угашена као свећа;
од ње остаде наго тело и глава од тела одсечена.
Ту лежи радост Захриног срца, а сада су под коњским копитама
његова плећа, ризнице мудрости, са свих страна смрскана.
Ту лежи Хусеин, син Алијев и миљеник Посланика,
прободен сечивом неправде, руком убице Синана.
Ступи у ово светилиште са страхопоштовањем, јер његов блистави ћилим
боје је крви онога који беше светлост очију Муртезиних.
Па чак и ако око пријатеља не заплаче горком тугом,
вапај жалости још се може чути на уснама непријатеља!
Док се сунце гаси и ноћ се преко хоризонта краде,
са рамена времена спушта се црни барјак Ехл-и кисе.
О, Божији пријатељу, ја, Мохташам, просјак на твом прагу,
стојим беспомоћан, презрен и празних руку.
Још давно сам, тебе ради, срце ишчупао из завичаја;
сада, после дугог пута, ево га где у твоју палату ступа.
Сад се моја рука молитве у жалости диже ка небу,
а оно што тражи зависи само од твоје милости.
Премда, о Хусеине, због жеља мога ега, тог љубитеља греха,
моје срце благује за трпезом греха и на коњу заблуде јаше,
ипак, пошто је равница Кербеле прашином посута,
ваљало би да и са овог срца скинеш прашину греха.
Напомене:
Кербела — место у данашњем Ираку, где је 680. године убијен имам Хусеин, унук посланика Мухамеда, заједно са члановима своје породице и верним пратиоцима.
Имам Хусеин, а. с. — син имама Алија и хазрети Фатиме, унук посланика Мухамеда. У исламској, посебно шиитској традицији, његово страдање на Кербели има средишње место као симбол жртве, правде и отпора тиранији.
Марсија — жалобна песма, елегија. У персијској књижевности овај жанр посебно је развијен у поезији посвећеној трагедији Кербеле.
Таркиб-банд — песничка форма састављена од више строфа повезаних понављајућим или завршним стиховима. Мохташам Кашани је управо у тој форми написао своје најпознатије елегије о Кербели.
Ехл-и киса — „Људи огртача”; назив за Посланика Мухамеда, имама Алија, хазрети Фатиму, имама Хасана и имама Хусеина.
Мортеза — почасно име имама Алија, оца имама Хусеина.
Фатима Захра — кћи посланика Мухамеда, супруга имама Алија и мајка имама Хасана и имама Хусеина.
Синан — у предању о Кербели помиње се као један од учесника у убиству имама Хусеина.
Приредио
Александар Драговић