fbpx

Изложба „Иранска ноћ Јалда“

251
Ноћ Јалда (Shab-e-Yalda), позната још и под називом Ноћ прве зимске ‎‎четрдесетодневнице (Shab-e Chelleh), једна је од најстаријих персијских светковина коју ‎‎сваке године у ноћи између 20. и 21. децембра обележавају Иранци широм света. Јалда је прослава зимског ‎‎солстиција, последња ноћ јесени и најдужа ноћ у години.‎

 

 

‎„Истинска зора сванути знај да неће,‎
Док ноћ Јалда коначно не прође.“‎
‎(Сади Ширази)‎

Реч „јалда“ преузета је из корена сиријског арамејског језика и значи „рођење“. Арамејски језик ‎је ‎некада давно важио за међународни језик на Блиском истоку. Немали број стручњака сматра ‎да је ова ‎реч у персијски језик ушла у доба сасанидске власти и графема писаних с десна на лево. ‎С обзиром да је реч ‎‎„јалда“ попримила и значење плодности, као и због чињенице да након ње ‎наступа зимски период у којем ‎дани постају све дужи, а ноћи све краће, Иранци су ову ноћ ‎столећима обележавали на посебан начин ‎верујући да управо ова ноћ рађа сунце. Због тога су, ‎уосталом, десети месец свога соларног календара ‎назвали „деј“ у значењу дан, јер су веровали ‎да се дан рађа након ове најдуже ноћи у години.‎

Свечано обележавање ноћи Јалда везано је за вишевековну изворну иранску традицију која ‎егзистира од ‎древног доба. У давна времена су Иранци живели пољопривредним животом у ‎којем су кретања небеских ‎тела, смене годишњих доба и дужине трајања ноћи и дана, имале ‎посебну важност. Увидели су да у ‎одређеним годишњим добима дани постају дужи и да им то ‎погодује, јер под дневном светлошћу могу ‎обављати много више дневних активности.‎

Ирански, индо-ирански и европски Аријевци су израчунали да се најкраћи дан налази на крају ‎јесени и да након ‎тог дана дани почињу бивати све дужи. Стога су почели веровати да се дан и ‎дневна светлост рађа управо у ‎тој најдужој ноћи у години коју су назвали ноћ Јалда – ноћ ‎рођења, ноћ плодности. Осим Иранаца ову ноћ ‎су славили и бројни други народи широм света, ‎али не на тако свечан начин. Иранци су ову ноћ поставили као ‎последњу ноћ у години након које ‎наступа прва зора у новој календарској години. У древном ‎авеста језику календарска година је ‎почињала у зиму, а реч „сареда“ или „саредха“ у овом језику, осим ‎значења „година“ носи и ‎значење „наговештај Ахурамаздине победе над Ахриманом и његовим злим ‎силама, победе ‎светлости над тмином“.‎

У познатом делу „Асар ал Бакије“ једног од највећих иранских и исламских научника и ‎мислилаца Абу ‎Рејхана Бирунија, на 255. страници, први дан месеца деја назива се „кхор“ у ‎значењу „Сунце“, а у ‎манускрипту Мас’удијевог „Кануна“ чуваног у Британском музеју у Лондону ‎овај дан се спомиње ‎као „кхоре руз“ односно „Сунчев дан“. Иако је у појединим делима овај дан ‎споменут и као „кхорам ‎руз“ у значењу „благословљен дан“, ми ћемо навести објашњење о ‎ноћи Јалда које преузимамо из ‎једног од најстаријих речника писаних на источним језицима, ‎‎„Бурхан-е кате’“:‎

‎„Јалда је последња јесења и прва зимска ноћ. Реч је о најдужој од свих ноћи у току целе године. ‎У овој ‎ноћи Сунце стиже до свог једанаестог станишта и она је крајње неповољна и ‎неблагородна.“‎

С обзиром на чињеницу да је реч о најдужој ноћи, односно најдужем присуству ноћних тмина ‎које су ‎симбол злих сила на Земљи, древни Иранци су ноћ Јалда сматрали негативном па су стога ‎у њој палили велике ‎ватре како би ширили светлост и тако помагали позитивним силама светла ‎у борби против негативних сила мрака. ‎Осим тога, у својим кућама су постављали софре на које ‎су стављали воће сачувано у траповима као и ‎суво воће. Та софра са свежим и сувим воћем звала ‎се „мјазд“, а на њу су постављане и семенке које ‎се у зороастријанској терминологији називају ‎‎„лорк“. Древни Иранци су за сваку светковину постављали софру ‎која је, у складну с приликама, ‎имала своје особености. Осим сезонског и сувог воћа Иранци су на те софре ‎стављали и обредне ‎предмете попут посуда за ватру, мирис, храну и слично.‎

Иранци су понекада ноћ Јалду до јутра проводили на обронцима планинског масива Алборз, ‎чекајући да ‎сване нови дан са новим зрацима Сунца. Понекада су, опет, ноћи проводили у својим ‎светиштима молећи се ‎да светлост освоји победу над мраком. Увече су учили молитву „Неј Јад“ ‎којом су се Узвишеном Богу ‎захваљивали на пруженој помоћи и дариваним благодетима. ‎Сутрадан – првога дана месеца деја којег су ‎још звали и „хор руз“ и „дејган“ – посвећивали су се ‎одмору од целоноћног бдења и молитве. Интересантан ‎податак је да су у древном Ирану првог ‎дана месеца деја сви људи били равноправни, чак су и краљеви ‎облачили најједноставнију ‎одећу, а сви послови су обављани на добровољној основи, јер нико није имао ‎право наређивати ‎никоме. Тог дана је било забрањено ратовање и проливање крви, чак и животињске. То су ‎добро ‎знали и непријатељи Ирана, али су поштовали верска убеђења и осећања Иранаца, па су ‎прихватали ‎краткотрајно примирје у време трајања ове светковине. Нису ретки случајеви у ‎којим су та краткотрајна ‎примирја прерастала у дугорочну обуставу ратних сукоба. На дан ‎‎„дејган“ нису ни радили, јер су страховали ‎да би, у случају обављања радова, могли погрешити, а ‎чак и најситније грешке почињене тог дана сматрали ‎су изузетно великим. Древни Иранци су ‎борово дрво сматрали оличењем снаге и моћи, па су се на овај дан ‎окупљали поред борова и ‎заветовали да ће до наредне године засадити још једну борову младицу.‎

У древном Египту је још прије 4.000 година одржавана прослава „препорода Сунца“ која је ‎наступала ‎истога дана као и ноћ Јалда. Древни Египћани су ту светковину славили дванаест дана у ‎част дванаест ‎соларних календарских месеци и величали су победу светлости над мраком. ‎Такође су места на којима је ‎слављена та светковина украшавали с дванаест палминих грана, ‎чиме су означавали крај старе и почетак ‎нове године.‎

Древни Грци су првога дана зиме славили Дан божанства Сунца којег су звали наталис ‎еневиктус. Реч натал у ‎преводу значи рођење. Корени утицаја свечаности одржаване поводом ‎обележавања Јалде били су врло ‎присутни међу Грцима, а најизраженији пример је славље ‎којим је величан Сатурн.‎

У деловима јужне Русије још увек се уприличавају церемоније које увелико подсећају на ‎церемоније ‎којим су древни Иранци обележавали ноћ Јалда. Најважније одлике тих церемонија ‎оличене су у спремању ‎локалног слатког хлеба у облицима животиња, игрању локалних игара, ‎распршивању семенки разнога биља и ‎опонашањем сетве, те прекривању прозора кожом и ‎вешањем вуне о стропове соба.‎

Асирци у овој ноћи једу суво воће, седе и славе се до иза поноћи, и отварају и читају Хафизов ‎‎„Диван“.‎

Ноћ Јалда посебно поштују и следбеници маздакизма, а посебним церемонијама је обележавају ‎и ‎становници Памира који се налази на северу Авганистана и југу Таџикистана.‎

Иранци већ хиљадама година ноћ Јалда проводе у кругу породице и најближих пријатеља. Они ‎славе и својом ‎радошћу терају тугу узроковану ноћним тминама. Овај лепи обичај је сачуван и по ‎доласку ислама, а у ‎Ирану се ноћ Јалда након доласка ислама обележава уз учење Кур’ана и ‎пригодних молитви, и уз читање ‎Хафизове исламске поезије.‎

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.