Пише: Мохамед Садег Фазли, амбасадор Исламске Републике Иран у Србији
У суботу ујутро, 28. фебруара 2026. године, сто шездесет и пет ученица школе у Минабу, у иранској провинцији Хормозган, започело је први радни дан у недељи у Ирану испуњене надом и дечјим узбуђењем. Са школским торбама на раменима, свескама пуним снова у рукама и срцима испуњеним тежњом ка светлој будућности, дошле су да уче писмо живота. Можда да једног дана постану лекари и лече туђе болове, или учитељи који ће одржавати пламен знања у срцима друге деце, или велике жене и мајке које ће својом службом и посвећеношћу уздизати име Ирана.
Светла сутрашњица сијала је у њиховим очима. Живот је одјекивао кроз њихов смех. У њиховим малим корацима лежала је нада једне нације. А онда је, изненада, мирно небо изнад школе растргнуо звук ракета које је бацао ционистички амерички непријатељ — ракета које нису биле усмерене ка војницима, већ ка деци.
Нека деца су у том тренутку седела у својим учионицама, а нека су се играла у школском дворишту. Деца која још нису видела довољно света. Деца која још нису добила прилику да своје мале снове претворе у живот.
У једном тренутку, смех је утихнуо. Свеске су пале на земљу. А животи који су тек почињали били су сурово прекинути. Трагедија у основној школи у Минабу, у провинцији Хормозган, оставила је дубоку рану у срцима иранског народа.
У данима који су уследили, ожалошћене мајке и очеви стајали су поред тела своје деце, умотаних у беле покрове. Мајке које су још увек памтиле мирис косе свог детета. Очеви који су у ушима још увек чули одјек смеха својих ћерки. Грлили су беле покрове као да последњи пут држе своју децу.
Који бол може бити већи од бола оца или мајке који на груди привијају беживотно тело свог детета? Која туга може бити тежа од куће у којој нема више дечјег смеха?
Ипак, бол ове трагедије не зауставља се на патњи ових породица. Постоји и још један бол — бол тишине.
Као да крици ове деце никада нису допрли до ушију света. Као да нико није чуо пуцање њихових крхких костију. Као да слике крвавих школских торби и напола исписаних свезака нису успеле да пробуде савест човечанства.
Како свет може да ћути пред убијањем деце? Како савест човечанства може остати немушта када је школа мета напада?
Када је школа уништена, не руши се само једна зграда — са њом се урушава и део будућности човечанства.
Тишина пред убијањем деце није обична тишина; она представља облик саучесништва у неправди. Јер сваки пут када свет ћути пред оваквим трагедијама, пут ка њиховом понављању постаје лакши.
Данас име Минаб више није само име једног града; оно је постало име ране на савести света.
И можда ће нас једног дана историја упитати: када су деца убијана у својој школи, где је био свет — и зашто је остао тако тих?
Извор: Центар за геостратешке студије
Текст на енглеском језику објављен је на порталу Евроазијског медијског форума.
7. март 2026.