На посебном културном скупу, уз присуство господина Александра Драговића, преводиоца Са’дијевих дела на српски језик, аташеа за културу Амбасаде Исламске Републике Иран у Београду Мохамада Хосејна Наимија и Срђана Марковића, писца и издавача Хајамових дела на српском, свеобухватно су представљена три велика иранска песника и мислиоца – Са’ди Ширази, Хаким Фердоси и Омар Хајам. Ово књижевно вече је одржано у петак, 15. маја 2026. године, поводом Дана персијског језика и јачања културних веза између Ирана и Србије, са посебним нагласком на хуманости, отпору и филозофској димензији класичне персијске књижевности.
Вредно је помена да су студенти персијског језика Филолошког факултета Универзитета у Београду извели драмску представу „Рустем и Сухраб“, а да је пре сваког излагања приказан кратки филм о овим песницима са српским титлом.
Са’ди – песник човечности и етике
Господин Александар Драговић је у првом делу представио Шејха Са’дија Ширазија (1210–1291). Назвао га је „господарем речи“ и „песником човечности“, и указао на његова тридесетогодишња путовања и утицај тих искустава на његов светроназор и хуманизам.
Драговић је представио Са’дијева главна дела, етичко-мистични „Бустан“ и „Ђулистан“, ремек-дело ритмичне прозе богате причама, хумором и практичним саветима. Драговић је као пример свевремености Са’дијевог дела навео чувени стих „Синови Адамови су делови једне целине“, који је угравиран и на зиду седишта Уједињених нација.
Подсетивши на Са’дијево присуство на Балкану, Драговић је додао: „Ђулистан се вековима изучавао као уџбеник у Босни и Херцеговини, а недавно су објављени и нови преводи „Бустана“ и „Ђулистана“ на српски језик, који су чак добили награду за најбољи књижевни превод.“
Фердоси – спаситељ иранског идентитета
Господин Наими, културни аташе, представио је Фердосија и његов спев „Шахнаме“. У свом обраћању српској публици рекао је: „Замислите да ваш српски идентитет потпуно нестане. А онда један песник, само својим тридесетогодишњим пожртвовањем, оживи читав тај идентитет у педесет хиљада стихова. То је управо оно што је Фердоси урадио за Иран.“
Културни аташе је „Шахнаму“ назвао „идентификационом исправом иранске нације“ и „епом отпора“. Испричао је трагичну причу о Рустему и Сухрабу као емоционално срце „Шахнаме“, а борбу Ирана и Турана упоредио са историјским искуствима Србије.
Његов закључак гласио је: „Један усамљени песник може бити јачи од целе војске.“ Свој део програма завршио је рецитовањем познатих Фердосијевих стихова, међу којима су „Способан је онај ко је мудар“ и стихове са његовог надгробног споменика.
Након тога, троје студената персијског језика извело је драмску представу „Рустем и Сухраб“ на српском језику.
Хајам – филозоф скептично-мистичког духа
Господин Срђан Марковић посветио је трећи део програма Омару Хајаму (1048–1132) и представио га као „најсложенију и највишеслојнију личност у интелектуалној историји Ирана“.
Марковић је говорио о Хајамовом животу у Нишабуру, о форми рубаија (катрена) и о различитим тумачењима његове поезије: агностичко-хедонистичком, суфијско-мистичком, националистичко-шу’убијском и научном. Указао је на Хајамова научна достигнућа – реформу џалалијског календара и решавање једначина трећег степена – и нагласио да је Хајам и данас жив јер су његова питања вечна људска питања о животу, смрти, судбини и тајни постојања.
На крају скупа, говорници су истакли да класична персијска књижевност није само део иранске баштине, већ и светско благо које може да изгради културни мост између народа, посебно Ирана и Србије.
Програм је наишао на одличан пријем публике и показао да је интересовање за велике иранске песнике у Србији и даље живо и растуће.
