Хаким Абул-Касем Фердоси
(935-1021)
Фердоси је најзначајнији представник епске песме у Ирану. Овај велики песник рођен је 935. године у малом селу у близини Туса у данашњој иранској провинцији Хорасан Разави, на североистоку Ирана, а преминуо је 1021. године. Његово најпознатије дело је „Шах-нама“ (Књига о краљевима), чије писање је трајало 30-ак година, и у коме је забележио многе приче, предања и казивања о древним иранским јунацима, херојима и краљевима, али и друге важне историјске догађаје.
Појавом Фердосија у десетом веку, епска књижевност достигла је свој врхунац. Фердосијев стил је врхунски епски стил и као такав, у персијској епици неће имати премца.
Прича о сукобу Рустема са сином Сухрабом је врло тужна прича. Она прича о сукобу Рустема са принцом Исфендијаром и спада су ред најбољих у Шах-нами, великом епу од 120.000 стихова. Главни и највећи јунак Шах-наме, Рустем, поред све славе коју је доживео, доживљава и највећу несрећу, у сукобу са рођеним сином, младим јунаком Сухрабом, кога убија из незнања.
Од силне муке дах Рустему стаде,
Срце изгоре, а очи заросе.
Па попут праха баци се на Рахша,
Крвава срца, а уздаха хладна.
И крену према војсци јаучући,
Јадан и гњеван ради чина свога.
Кад му Иранци угледаше лице,
До земље му се редом поклонише.
Онда се вишњем Богу захвалише,
Што им се јунак врати жив из битке.
А кад на глави видеше прашину,
Раздрто рухо и рањене груди,
Упиташе га: »Шта се догодило,
Због кога ти се срце узбудило?«
Каза им шта је грозно починио,
Како је милог сина обранио.
Сви редом почну јаукати с њиме,
А војводи се за час занесвести.
Властели затим рече: »Изгледа ми,
Ја данас остах без срца и тела.
Нек нико од вас Туранце не гони,
Јер доста зла је што учиних данас!«
Зеваре дође Слоновиту Телу,
Раздрта руха и рањена тела.
Кад Рустем виде брата у том стању,
Каза му шта је од Сухраба чуо.
»Кајем се«, рече, »ради чина свога,
Добићу казну изнад сваке мере!
Ја, седе главе, убих свога сина,
Пререзах стабло и корен јунаку!“
Распорили младог сина посред груди,
Кога ће небо жалити довека!«
А после тога поручи Хуману:
»Нек у корама мач освете стоји!
Над турском војском ти си чувар сада,
Пази је будно, ни да оком тренеш!
Сад није време да се с тобом бијем,
Нит’ има места говорити о том.
Злотворе, ти му не хте за ме рећи,
Душу и очи на ватру ми баци!«
Онда је јунак беседио брату:
»Јуначе светле душе, хајде с њиме
И отпрати га до обале реке,
Ал’ немој никог терати одвише!«