Март
21
Норуз (Нова година)
Норуз (у дословном преводу Нови дан) једно је од најстаријих славља у древној Персији, које се одржава првог дана пролећа и означава почетак иранског календара (20. односно 21. марта). Свечаности Норуза славе почетак поновног рођења природе и трају 13 дана заредом. Прослављају га милиони људи у Авганистану, Азербејџану, Таџикистану, Индији, Киргистану, Пакистану, Узбекистану и Турској, те је Норуз уписан на УНЕСКО листу нематеријалне културне баштине. Први глобални фестивал Норуз одржан је 27. марта 2010. године у Техерану. Сам дан Норуза у неким земљама представља државни празник, док се у Ирану прва четири дана сматрају државним празницима, мада се у појединим организацијама празновање наставља и до 13. дана. Припреме за прославу Норуза подразумевају одређене ритуале попут пролећног чишћења, клијања пшенице или златног мунго пасуља, куповине нове одеће, припреме локалне хране и спремања слаткиша.
Породице се обично окупљају око софре Хафт-сӣн како би прославили тачан тренутак када је Земља завршила своје годишње путовање око Сунца, и дочекали први дан пролећа. Софра Хафт-сӣн садржи седам јестивих предмета чији називи почињу персијским словом „س – сӣн“ које је еквивалентно слову „с“. Хафт-сӣн подразумева сӣб (јабуку), сабзе (младу пшеницу), серке (сирће), саману (посластицу од куваних пшеничних клица), сенђед (сушени плод дрвета олеастера), сумак (руј) и сӣр (бели лук).
На софру се такође износе и света књига Кур’ан, огледало (симбол искрености), златна рибица (симбол преживљавања), ковани новац (симбол благостања), свеће (симбол светлости и ведрине), обојена јаја (симбол препорода) и Хафезов “Диван“. Сабзи-поло – пиринач са зеленишем и прженом рибом послужује се као главно јело у већини иранских породица на дан Норуза.
Април
2
Сиздах-бе-дāр (Дан природе)
Тринаести дан месеца фарвардина – првог месеца иранске године, назван је Сиздах-бе-дāр или Дан природе у иранској култури, што је древни ритуал и такође један од најважнијих уобичајених и заједничких обичаја међу иранским племенима. Овај дан је у Ирану државни празник. Иранци га сваке године славе заједно са доласком Нове године и почетком пролећа. Већина проводи 12 дана новогодишњих празника у излетима у природи, а тринаестог дана Норуза празници се завршавају и сви се враћају својим уобичајеним пословима. Празник Сиздах-бе-дāр обележава се на различите начине у различитим деловима Ирана.
Постоје различите анализе настанка празника Сиздах-бе-дāр. Број 13 био је несрећан број у митолошкој култури древних иранских и многих других народа. Веровало се да се тада дешавају непријатни догађаји, те се овај дан углавном проводио вани, а временом су се почела правити славља како би се избегла несрећа броја 13. Данас, наравно, већина сматра несрећни број 13 празноверјем.
Према другом веровању, 13. дан сваког месеца у древном иранском тридесетодневном календару односио се на анђела Тира или Тиштара (Кишна звезда) и сматран је благословљеним и срећним даном.
Обележавање празника Сиздах-бе-дāр разликује се од региона до региона, но уобичајене су активности попут друштвених игара, спортских надметања, ношења традиционалне одеће, локалне музике и плесова, припремања локалних специјалитета уз незаобилазну зелену салату и секанђебин (једно од најстаријих иранских пића од меда и сирћета) и других обичаја иранских племена. Други део Сиздах-бе-дāр ритуала потиче из неких митолошких веровања, попут игре “глувих телефона“, прорицања судбине, шаљивог обичаја „лажи Сиздах-бе-дāр“, бацања у воду младе пшенице која је стајала на софри Хафт-сӣн или обичаја да младе девојке везују влати траве ради добре удаје, а који су и дан данас уобичајени међу Иранцима. Данас је древни и изворни облик празника Сиздах-бе-дāр промењен и прилагођен савременом друштву, као и многи други ирански обичаји.