Исламски идеолог и мислилац из времена Насерудина Шаха. Рођен је у Асадабаду, у близини Хамедана, а студирао је у Казвину и Техерану. Године 1844. одлази у Ирак где код шејха Мортезе Ансарија наставља школовање у периоду од четири године. Под утицајем клевета злонамерних људи и на препоруку шејха Ансарија, одлази у Бомбај, где, такође наставља да се образује. Године 1851. обилази Меку, Карбалу и Наџаф, а путовање завршава у Ирану. Године 1856. путује у Кабул. Током четири године боравка у Авганистану бави се реформистичким активностима. Затим преко Индије одлази у Египат, а одатле прелази у Истанбул, где долази на удар критика шејха Ефендија, па бива приморан да напусти Истанбул и врати се у Египат. То је време када започињу његове политичке активности и када стиче научну славу, па египатски министар Ријад-паша, тражи од њега да остане у земљи. Асадабади почиње да држи предавања на каирском Универзитету Ал-Азхар, где је један од његових најпознатијих студената био шејх Мухамед Абдух. Он, такође, у Египту оснива Удружење националне партије, која је представљала снажан отпор британској политици. Због анти-британске политике био је приморан да напусти Египат и врати се у Индију.
Током дуванске побуне био је у контакту са њеним вођама (Фал Асири, Мирза Ширази и Аштијани), а давањем информација Мирзи Рези Керманију имао је удела у убиству Насерудин Шаха. Такође, био је идејно близак иранском реформатору и интелектуалцу, Мирзи Ага-хан Керманију.
Највећа визија и тежња Сејида Џамалудина огледају се у исламском покрету и исламском јединству утемељеним на напретку и оживљавању исламске славе, и изласку из окриља европске доминације.
Његова најважнија дела су:
1. Књига о натурализму или материјализму;
2. Историја Авганистана;
3. Расправа „Џемалија“.
