Персијска калиграфија

447

Персијска или иранска калиграфија која припада корпусу исламске калиграфије подразумева ‎вековима неговану вештину лепог писања арапским алфабетом која се обликовала у Персији ‎и земљама под утицајем њене културе као што су земље Централне Азије, Авганистан и ‎Индијски потконтинент. Персијанци су у највећој мери дали допринос вештини уметничког ‎писања и преиначења речи у краснопис, и постепено су почели да стварају своје калиграфске ‎стилове који су нашли поклонике и у другим исламским земљама. ‎

Калиграфија се у исламу сматра за сакралну уметност, будући да Божански говор Курана ‎претвара у визуелне облике и тиме материјализује духовност. Бог се у Курану заклиње ‎речима: „Тако ми пера и оног што пишу!“ (сура 68 – Калем, ајет 1). Током протеклих векова ‎курански текст је представљао главну тему персијске калиграфије. ‎

Историја

Значајне епохе у историји персијске калиграфије су преисламски, исламски и савремени ‎период.‎

Преисламски период

Доступни примерци преисламске калиграфије упућују на постојање чврсто утемељене ‎калиграфске традиције у култури древног Ирана која сеже до најстаријих времена. Клинопис ‎се хиљадама година користио од источног Средоземља до долине реке Инд. Примерци ‎клинастог писма које се користило у периоду Еламита и Персијског царства, обухватају ‎историјске записе, печате и глинене плочице.‎

За време Ахеменидског царства у употребу улази и арамејско писмо као лингва франка на ‎целом Блиском истоку. У парћанском и сасанидском периоду од арамејског се формира ‎засебна врста пахлави писма. Авестанско писмо, модификована и употпуњена форма ‎пахлавијског писма, коришћена је за записивање Авесте. Доступни примерци пахлавијских и ‎авестанских рукописа спадају међу најдовршеније примерке калиграфске уметности древног ‎света. Техника, форма и правила композиције, пропорција кривуља и површина, повезнице, ‎сажето писање и потези пера у калиграфији пахлавијског, авестинског и посебно махинејског ‎писма, директно су утицали на појаву неких стилова у исламској калиграфији. ‎

Исламски период

Са падом сасанидске династије и појавом ислама у 7. веку стварају се два нова писма – „куфско“ које је угласто са хоризонталним везама, и „насх“ које је више заобљено. Оба су ‎базирана на коптском и сиријском писму која су настала од арамејског и феничанског. У ‎првим вековима исламске ере, коришћена је једноставна форма „куфског“ и „насх“ писма, ‎које писари касније развијају и прилагођавају персијском језику. За време абасидског ‎калифата, а посебно током владавине Ел-Мамуна долази до експанзије свих врста уметности, ‎а нарочито калиграфије, када настају нови стилови. ‎

Под покровитељством селџучког атабега Абу Бакр бин Саад ал-Зангија (владао 1231-1260) у ‎Фарсу, створено је на десетине рукописних верзија Курана.‎

У време владавине династије Илханида, под утицајима кинеске уметности и доминације ‎Монгола, странице верских књига почињу да се улепшавају декоративним формама. ‎

За време владавине Тимурида у Персији калиграфији је посвећена посебна пажња, а принц ‎Бајсонгор, је био најпознатији калиграф тог периода.‎

Велики арапски мислилац Џахиз (767-868) и неколико векова након њега чувени историчар ‎Ибн Халдун (1332-1406), у својим књигама су указали на конструктивну и фундаменталну улогу ‎Иранаца на појаву калиграфије у арапском лепом писању.‎

Савремена епоха

Заједно са другим уметничким гранама и калиграфија је у савременом добу претрпела ‎значајне промене. Пахлавијска ера била је ера повезивања са трендовима савремене ‎уметности у другим земљама и смелог приступа иновацијама. Као пример може се навести ‎стил „накаши-хат“ у којој се сликарство преплиће са калиграфијом и јавља се током ‎шездесетих година прошлог века. ‎

Иранско удружење калиграфа

Иранско удружење калиграфа основано је 1951. године у сарадњи иранског Министарства за ‎уметност и културу и неколицине познатих професора и мајстора калиграфије као што су ‎Хусеин Мирхани, Али Акбар Каве, Ебрахим Боузари и Хасан Мирхани. Иранско удружење ‎калиграфа пружа студентима уметности могућност да похађају курсеве различитих стилова ‎калиграфије и на крају сваког семестра организује испите на државном нивоу. ‎

Престоница иранске калиграфије

Захваљујући чињеници да су у Казвину одгојени неки од великана иранске калиграфије, као ‎што су Мирза Мухамед Хусеин Емад-ул Кетаб Казвини, Мирза Мухамед Али Хијарђи Казвини, ‎Абдул Хамид Талегани и Малек Мухамед Казвини, овом граду је од стране Министарства за ‎културу и исламско вођство и Високог савета за културу додељена титула „престонице ‎иранске калиграфије“. Осим Музеја калиграфије Казвин који је смештен у палати Чехел сотун ‎у овом граду, у њему се сваке године организује низ значајних манифестација посвећених ‎калиграфији, као што је Бијенале калиграфије Ирана, Фестивал калиграфије посвећен ‎куранским стиховима и Фестивал калиграфије Гадир.‎

Стилови

„Куфско“ писмо

Најранији исламски калиграфски стил појавило се у ирачком граду Куфи , по коме је и добило ‎име. Куфско писмо представља најстарији, формалан и религијски значајан калиграфски стил. ‎Првобитно куфско писмо није имало дијакритичке тачке и није било вокализовано што је ‎узроковало одређене тешкоће приликом читања. Вокализовао га је ученик имама Алија, ‎извесни Абул Асвад Ду’али, који је увео ознаке за вокале. Од свог настанка писмо је ‎претрпело велике измене у различитим исламским земљама, а у складу са њиховим ‎локалним културама и естетским потребама. Најлепши уметнички и естетски примерци ‎куфског писма могу се наћи у натписима које украшавају историјска здања и џамије.‎

Основни стилови

Ибн Мукла, велики везир на абасидском двору, био је пионир калиграфије. Увео је правила и ‎прописе за дванаест изворних образаца чиме су станднардизовани различити стилови писања ‎и започета је нова епоха персијске калиграфије. На овај начин извршена је систематизација и ‎издвојено је шест стилова писања:‎

„Насх“ је благо заобљени стил који је био у употреби и пре појаве ислама. Распрострањен је и ‎очуван до данашњих дана захваљујући својој доброј форми и распореду. Лако је читљив, те је ‎најчешће коришћен у преписивањима свете књиге.‎

„Мухакик“ је име за стари начин писања који је био мање угласт од „куфског“. Одликује га ‎виткост линија и изражене вертикале. Постао је веома популаран за преписивање Курана. ‎Лак је за читање. Најстарији примерци овог писма потичу из 12. века.‎

„Рејхан“ стил развијен је у 9. веку и визуелно је сличан „мухакику“, али је сложенији. ‎Дијакритичке тачке и други ортографски знаци су увек написани тањим пером.‎

Почетком 10. века с обзиром на потребе администрације која је захтевала писмо погодно за ‎брзо писање, Ибн Мукла је изумео стил „солс“. Реч солс у значењу трећина подразумева да ‎сваки графем једном својом трећином клизи надоле. Највише је употребљаван у писању ‎наслова. У Британској библиотеци чува се један примерак Курана писан златним „солсом“, ‎што представља изузетак, јер овај стил није коришћен за преписивање Курана. „Солс“ има ‎две подврсте, „тагхил“ (сложени) и „кафиф“ (једноставни).‎

„Тавки“ је по стилу између „насха“ и „солса“, са правилима која су ближа „солсу“, али се пише ‎у дубљој и заобљенијој форми. Усавршен је у 9. веку и убрзо су га прихватиле абасидске ‎калифе. Име потиче од речи која значи потпис, будући да су овим начином писања калифе и ‎други државни достојанственици потписивали акта. За „тавки“ је карактеристична релативна ‎хоризонтална развученост. Овај стил писања био је цењен код калиграфа у Османској ‎империји.‎

„Рика“ стил сличан је „солсу“ и „таквију“ али сложенији и префињенији.‎

Рад Ибн Мукле наставио је Али ибн Хелал, припадник друге генерације његових ученика. У ‎другој половини 13. века, Јакут је уздигао „солс“ стил и његове изведенице који се до тог ‎времена конституисао као универзални калиграфски стил у муслиманском свету. Иако су га ‎изумели Иранци, више се није сматрало за специфично ирански калиграфски стил.‎

Изведени стилови

Ирански мајстори калиграфије из основних стилова извели су три аутентична иранска стила. ‎

„Та’лик“‎

„Та’лик“ (висеће) је прво иранско калиграфско писмо које је средином 13. века увео калиграф ‎Хаџе Таџ Салмани као комбинацију двају стилова – „насх“ и „рика“. Састојало се од много ‎кругова, заобљених слова и пружало је разне могућности за изражавање разноврсних ‎композиција. Због тога је било претежно раширено међу онима који су били образованији и ‎добро упућени у калиграфију. Правила и принципе његовог писања касније је установио Хаџе ‎Абдулхај Манши Астарабади. Након усвајања и ширења „та’лик“ писма, отомански Турци и ‎Египћани су у њега уносили различите измене које су одговарале њиховим потребама. Њихов ‎стил писања називан је „дивани“ због његове употребе у службеној коресподенцији. Овај ‎стил се и даље користи у арапским земљама у две форме, „ђали“ (велики) и „кафи“ (мали). У ‎Ирану је „та’лик“ био у оптицају око сто година и током времена је изгубио своју примену. ‎

‎“Нас’талик“

„Нас’талик“ је најпопуларнији стил међу класичним персијским калиграфским стиловима. ‎Познат је као „невеста калиграфских стилова“ и представља понос иранске уметности. Настао ‎је у 14. веку спајањем стилова „насх“ и „та’лик“, а конституисао га је калиграф Мир Али ‎Табризи. Након његове смрти усавршавању „наста’лик“ стила допринели су његов син Мир ‎Абулах, а затим Мирза Џафер Табризии Азхар Табризи. Султан Али Машхади (1453-1520) дао је ‎велики допринос развоју овог стила и калиграфске уметности. Након његове смрти велики ‎број мајстора калиграфије радио је на даљем усавршавању и развоју „наста’лик“ стила, попут ‎Мир Али Херавијa, и познатог калиграфа Мир Емад Хасанија (1554-1615).‎

Овај калиграфски стил темељи се на снажној структури која се веома мало променила од свог ‎настанка. Њен оснивач, пронашао је оптималну композицију слова и графичких правила која ‎је веома мало дотеривана током протеклих седам векова. Има кратке линије без цртица и ‎дуге хоризонталне потезе. Једна шестина потеза су директни, а пет шестина су кружни ‎покрети. У њему се истичу издужени хоризонтални потези и наглашено заобљене форме. ‎Дијакритичке ознаке су постављене немарно, а линије више као да теку, него што су праве. ‎Осим што је најлепши, „наста’лик“ је технички и најкомпликованији персијски калиграфски ‎стил. ‎

Као основно писмо персијске писане традиције у пост-сасанидском периоду „наста’лик“ је ‎једнако важно и у подручјима која су била под његовим културним утицајем. Језици Ирана ‎‎(азери, балучи, курдски, лорски итд.), Афганистана (дари персијски, паштунски, узбечки, ‎туркменски итд.), Пакистана (панџаби, урду, кашмири итд.) и туркијски ујгурски језик кинеске ‎покрајине Синкјанг, заснивају се на „наста’лику“.‎

„Шекасте наста’лик“ (сломљени „наста’лик“)‎

Овај стил је изумљен у 17. веку и заснива се на истим правилима као и „нас’талик“, с тим што ‎пружа флексибилније покрете и донекле је истегнут и закривљен. Будући да је писање ‎елегантног „наста’лика“ изискивало пуно времена и прецизности, „шекасте“ је настао како би ‎се истовремено добило и на брзини и грациозности. Скоро век касније од његовог настанка, ‎истакнути уметник Дарвиш Абдулмаџид Талегани побољшао је овај стил и довео га до ‎перфекције. Након њега јављају се други знаменити калиграфи као што су Сејед Али Акбар ‎Голестане (1858-1901) и Мирза Голамреза Есфахани (1830-1886). Међу савременим ‎калиграфима који стварају овом стилом један од најистакнутијих је Јадолах Каболи.‎

„Сијах-машк“

Културно -уметничке и политичко-социјалне и технолошке промене у Ирану у време ‎династија Каџар и Пахлави створиле су основу за иновације у области калиграфије. У ‎каџарској епохи, појавом штампарских машина калиграфија постепено губи своју основну ‎функцију која се до тада огледала у писању и репродукцији писаних радова. Све више долазе ‎до изражаја креативни аспекти и лични приступи, и у 17. веку из једноставне елементарне ‎вежбе рађа се нови калиграфски израз, „сијах-машк“ који ће свој врхунац достићи у 19. веку. ‎Овај стил карактеристичан је по томе што се речи или слова понављају и стоје разбацани ‎једни поред других. Свој врхунац достигао је у каџарском периоду захваљујући уметницима ‎као што су Мирза Голамреза Есфахани и Мир Хусеин Хошневис. „Сијах-машк“ је опстао све до ‎данас као чиста уметност ослобођена од преношења књижевних концепата и захваљујући ‎томе што ствара искључиво визуелну лепоту.‎

„Мо’ала“

‎“Мо’ала“ је калиграфско писмо које 1995. године створио ирански калиграф Хамид Аџамии по ‎први пут представљено 1999 године. Калиграфски стил „мо’ала“ (узвишен) заснива се на ‎субјективној и имагинитативној интерпретацији различитих калиграфских стилова који су на ‎овај стил утицали само као визуелни модели. Прихваћен је као посебан калиграфски стил јер ‎следи традиционалне принципе калиграфије у погледу форме слова и речи, док, ‎истовремено, дели и неке сличности са другим калиграфским стиловима. Његов графички ‎аспект се не удаљава од традиционалне калиграфије, већ пружа могућност његове примене и ‎у другим уметничким областима. ‎

Карактеристике „мо’ала“ стила:‎

‎- Користи се пун потенцијал калиграфског пера јер се за писање користе све његове странице, ‎што доводи до изразито јасних линија.‎
‎- Нагла промена притиска пера ствара јак контраст у дебљини линије.‎
‎- Пружа могућност стварања компликованих композиција и асиметричних форми.‎
‎- Пружа могућност измене пропорције, величине слова и узлазних линија како би се најбоље ‎уклопиле у различите композиције.‎
‎- Погодан је за учење и без познавања других калиграфских стилова.‎
‎- Погодан је за коришћење у модерним архитектонским просторима.‎
‎- Флексибилан је за писање и даје могућност писања и у супротном смеру као и промене ‎углова у словима једне или више речи.‎

Калиграфски прибор

Калиграфски прибор укључује перо, мастило и папир. Пера које се користе у персијској ‎калиграфији направљена су од трске. Посебно је цењена трска која расте у близини града ‎Дезфул у покрајини Хузестан. Доњи делови трске користе се за дебља пера којима се ‎исписују велика слова, средишњи део користи се за уобичајено калиграфско писање, а са врха ‎трске добијају се пера које се користе само за фине детаље. Трска треба да је довољно ‎дозрела да би могао правилно да јој се засече врх. Да би се контролисао доток мастила, као и ‎ширина линије, прави се мали засек по средини врха. Врх трске засеца се на различите ‎начине у зависности од стила писања.‎

Најбоље мастило увожено је из Кине у облику сувих комадића. Растварањем у води добијала ‎се жељена конзистенција која је била довољно ретка да врх пера глатко клизи и довољно ‎густа да се мастило не разлива. Овако припремљено мастило чувало се у стакленим или ‎керамичким мастионицама са посебно прилагођеним отвором који је спречавао да мастило ‎исцури ако се посуда случајно преврне. У мастионице су убацивани комадићи свилене ‎тканине која је спречавала да оловка покупи сувише мастила. ‎

Папир који се користи за калиграфско писање треба да има сјајну завршницу која спречава ‎разливање мастила, чиме се постиже чистоћа линија. ‎

Развој персијске калиграфије изван Ирана

Највећи развој у иранској калиграфији изван Ирана догодио се у Кини. Прилагођавање ‎страних елемената манирима и структуралним формама кинеске културе, довели су до ‎појаве високо префињеног стила исламске калиграфије на коју су утицали идеограми ‎кинеског писања, које је самостално достигло калиграфско савршенство. Међу најзначајнијим ‎особеностима кинеског стила исламске калиграфије је њен сажети начин писања, лигатуре ‎између малих и великих слова, без обзира на конвенционална правила, и измена ‎хоризонталних линија у коцкасте. Исламска калиграфија се и данас практикује међу кинеским ‎муслиманима где постоје истакнути калиграфи.‎

Литература

1) „A Handbook of Early Arabic Kufic Script: Reading, Writing, Calligraphy, Typography, ‎Monograms“, (2017), S. M. V. Mousavi Jazayeri, Perette E. Michelli, Saad D. Abulhab, Blautopf ‎Publishing ISBN 9780998172743 ‎
2) „THE SPLENDOUR OF IRAN“ (2001), Nasrollah Pourjavady, Booth-Clibborn ISBN 1861540116 ‎
3) „Art of Islam, Language and Meaning (Library of Perennial Philosophy Sacred Art in Tradition)“, ‎‎(2009), Titus Burckhardt, World Wisdom; Commemorative edition ISBN 978-1933316659‎
4) „Islamic Inscriptions'“ (1998), Sheila S. Blair, NYU Press ISBN 978-0814713280‎
5) „Islamic Arts (Art & Ideas)'“ (1997), Jonathan Bloom, Sheila S. Blair, Phaidon Press ISBN 978-‎‎0714831763‎
6) Splendors of Qur’an Calligraphy And Illumination (2005), Thesaurus Islamicus Foundation, Thames & ‎Hudson, ISBN 0-500-97648-1‎
7) The Quranic Art of Calligraphy and Illumination (World of Islam Festival Trust, 1976) ISBN 0-905035-‎‎01-1‎

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.