Превођење и објављивање дела иранских аутора корак је ка стварању могућности да се свет упозна са иранском културом, у чему значајан допринос има културна дипломатија. Један од најскоријих напора у овом правцу јесте и објављивање превода на српски језик збирке приповедака „Маџидове приче“ Хушанга Моради Керманија у издању предузећа „Службени гласник“. Ова збирка је изашла из штампе и представљена публици током 64. Међународног београдског сајма књига.
Поводом објављивања превода књиге „Маџидове приче“ са уредником и директором Сектора за издавање књига предузећа „Службени гласник“ Петром В. Арбутином разговарали смо о разлозима избора ове књиге, о стању у српском издаваштву, као и о могућностима сарадње српских и иранских издавача.
Арбутина верује да широм света постоји велико интересовање за књижевност на персијском језику. Такође наглашава значај културне размене у виду сарадње иранских и српских издавача, те истиче да је време да свет књижевности и уметности поново открије Иран.
За почетак реците нам нешто о историјату Ваше издавачке делатности, које књижевне и друге области су заступљене у Вашем издаваштву? Колико наслова објавите годишње?
Службени гласник је основан пре тридесет година као агенција при Влади Републике Србије за објављивање одлука и законодавних прописа и аката које је влада доносила. Напоредо с том делатношћу почело се са објављивањем закона и прописа. Постепено је издавачка продукција расла и данас је „Службени гласник“ једна од највећих, ако не и највећа издавачка кућа у региону. Поготово у погледу разноликости издавачке продукције. Можда неки издавачи на годишњем нивоу објаве и више наслова од „Гласника“ али у погледу заступљености свих жанрова, од дечијих књига до захтевних и комплексних лексикона и речника, „Гласник“ је свакако лидер са годишњом продукцијом од двеста нових наслова.
Какво и колико је Ваше искуство када је реч о објављивању дела иранских аутора?
За мене као уредника и књижевног критичара иранска књижевност, култура, филозофија и историја нису непознате. Читао сам и раније персијске класике, Фирдусија, Румија, Садија…, али и новије писце, додуше више оне који су живели у Европи.
Током 64. Међународног београдског сајма књига из штампе је изашла збирка приповедака „Маџидове приче“ у издању „Службеног гласника“. Како сте се упознали са „Маџидовим причама“, и како је баш ова књига одабрана да буде преведена на српски језик?
„Маџидове приче“ су прва књига иранског аутора која је објављена у „Гласнику“ и мени је лично веома драго да смо почели сарадњу управо са овом књигом. За ову књигу сам сазнао од бившег директора Иранског културног центра у Београду господина Солејманија, а када сам био први пут у Ирану (2017.) видео сам колика је популарност „Маџидових прича“ и њиховог писца Керманија, и колико је та књига превођена у свету, па сам тако одлучио да је објавимо и на српском језику.
Да ли ће се тај тренд наставити? Какви су ваши планови по питању превођења и објављивања дела иранских аутора?
Иако смо на сајму књига прошле године (2018.) потписали споразум о објављивању десет нових наслова из иранске књижевности и науке, ове године смо са пројектом „ТОП“ конкретизовали договоре око објављивања „Историје персијске књижевности“ и књиге Мохамада Резе Бајрамија „Смрт у зеленом врту“.
„Грант“ је пројекат подршке превођењу и издавању иранских књига на светским тржиштима. Да ли сте у контакту са Секретаријатом за грантове Министарства културе и исламске упуте ИР Иран?
На сајму књига у Техерану ове године сам се срео са људима из Секретаријата за грантове и свакако ћу им се обратити поводом неких наслова које у будућности планирамо да објавимо.
Иран посредством пројеката попут пројекта „Грант“ и „ТОП“ (Translation of Persia) настоји да ојача своје присуство на међународној сцени. Како оцењујете положај Ирана на међународној сцени?
Мислим да време Ирана и иранске књижевности у свету тек долази. Интересовање је велико, томе је доста допринео и нови талас у иранској кинематографији. Колико сам ја успео да приметим, у Ирану има мноштво веома занимљивих писаца разних генерација који се баве многим актуелним темама, како иранским тако и светским. Пре пар дана су ми иранске колеге из „Tuti Books“ јавиле да су добили још једну награду у Братислави за илустрацију дечије књиге и то није њихова прва награда, очигледно је да је аутентичност иранског издаваштва, у овом случају књига за децу, све више примећена у свету. Мислим да свет књижевности и уметности тек треба поново да открије Иран који се много разликује од онога што причају светски политичари. Земља богате прошлости, песништва и филозофије свакако је једно од цивилизацијских средишта које има савременом свету да каже много тога и много више од предрасуда англосаксонске цивилизације о Ирану.
Србија је била почасни гост на 31. Техеранском међународном сајму књига? Какви су били резултати, и да ли ћете поново узети учешћа на тој манифестацији?
Ја сам први пут био у Техерану 2017. године и тамо је тада боравило неколико српских издавача. Када је Србија била гост сајма 2018. године ја нисам био у тој делегацији, али сам поново био на сајму ове године (2019.) на позив Техеранског сајма књига, на чему се посебно захваљујем својим иранским колегама и пријатељима јер сам имао двадесет састанака са Иранским издавачима и агенцијама. У томе свему су ми много помогли господин Сабзе из Техеранског сајма и господин Џафари из агенције „Пол“ (Pol Literary & Translation Agency). Са многима сам и данас у кореспонденцији, добијам редовно електронско издање магазина „Publishing in Iran“, и-мејлове са информацијама о новим књигама. На београдском сајму сам се срео и са представницима „Blue Circle“ агенције. Дакле, ако је воље има начина да се и у тешким временима неке ствари реализују.
Србија такође има богату културу. Какво је тренутно стање у српској издавачкој делатности? Колико се књига објави годишње, и који је од тога проценат ауторских дела у односу на преводе? Колико у Србији има издавача, писаца, преводилаца?
Ја заиста немам тачан податак о броју писаца, преводилаца и књига које се објаве у Србији у току једне године. За годишњи откуп Министарства културе за библиотеке у Србији стигне више од две-три хиљаде нових наслова. Званично је регистровано око 450 издавача, иако се овим послом озбиљно бави сигурно бар половина од овог броја. Што се тиче пропорција преведене и ауторске књижевности, мислим да је ту однос такав да се може са великом тачношћу закључити да је више од половина (око 65%) преведене књижевности у односу на домаће ауторе. Конкретно у „Службеном гласнику“ тај проценат је другачији и више је у корист домаћих аутора, али морамо узети у обзир и многе специфичне „Гласникове“ библиотеке где су аутори искључиво Срби, професори универзитета, научници, писци, правници и економисти… Могу да разумем и друге издаваче јер им је много јефтиније да купе готов производ и да само уложе у превод, а не да све раде од почетка. То је тренд у Србији и у земљама Западног Балкана.
Током тридесетогодишњег искуства у издаваштву стекли сте добар увид у тржиште књига. На којим принципима се у Србији обављају најважније маркетиншке методе и стиже до мишљења читалаца? Које приступе и планове следите у настојању да будете присутни на међународној сцени?
Разни су начини путем којих се испитује актуелно тржиште књига и читалачке импресије и укус. У маркетиншком смислу, и књига је роба па сви принципи и стратегије рекламирања који важе за остале производе важе и за књигу. „Службени гласник“ често прави представљања и промоције својих књига у свим градовима у Србији, тако да је и то прилика да разговарамо са читаоцима о њиховим утисцима и жељама. На међународном плану „Гласник“ углавном наступа са осталим српским издавачима на штанду Министарства културе. Али имамо веома добре контакте са агенцијама широм света преко којих купујемо нова издања, али и пласирамо нека своја.
Да ли је Србија потписница Бернске конвенције и од када?
Краљевина Југославија је постала чланица Бернске конвенције 1930. године, тај споразум је поново парафиран 1971. године. Србија је правни наследник СФР Југославије и самим тим на себе је преузела све обавезе и правне акте.
Реците нешто државној политици подршке издавачима у Србији. Да ли знате какви су планови ове заједнице за превођење и објављивање радова иранских аутора?
Што се тиче подршке издавачима, Министарство културе сваке године има неколико конкурса на којима српски издавачи аплицирају за помоћ за објављивање нових издања.
Да ли бисте имали да предложите стратегију за јачање веза између иранско-српске издавачке заједнице?
Колико ја знам пар издавача већ неко време објављује књиге иранских аутора. Мислим да, што се државне политике тиче, у односу на Иран нема посебне стратегије, наслови српских писца се пласирају на исти начин као и у осталим земљама.
И за крај, шта мислите о будућности сарадње између српских и иранских издавача?
Мислим да треба још активније радити на упознавању две земље и на међусобним културним везама. Много више има онога што нас спаја, него онога што нас чини различитим. Мислим да то треба да буде мисао са којом ћемо још интензивније кренути у сусрет једни другима.