fbpx

Арбутина: Време је да свет књижевности и уметности поново открије Иран

13

Превођење и објављивање дела иранских аутора корак је ка стварању могућности да ‎се свет упозна са иранском културом, у чему значајан допринос има културна ‎дипломатија. Један од најскоријих напора у овом правцу јесте и објављивање ‎превода на српски језик збирке приповедака „Маџидове приче“ Хушанга Моради ‎Керманија у издању предузећа „Службени гласник“. Ова збирка је изашла из штампе ‎и представљена публици током 64. Међународног београдског сајма књига. ‎

Поводом објављивања превода књиге „Маџидове приче“ са уредником и директором ‎Сектора за издавање књига ‎предузећа „Службени гласник“ Петром В. Арбутином ‎разговарали смо о разлозима избора ове књиге, о стању у српском издаваштву, као и ‎о могућностима сарадње српских и иранских издавача.‎

Арбутина верује да широм света постоји велико интересовање за књижевност на ‎персијском језику. Такође наглашава значај културне размене у виду сарадње ‎иранских и српских издавача, те истиче да је време да свет књижевности и уметности ‎поново открије Иран.‎

За почетак реците нам нешто о историјату Ваше издавачке делатности, које ‎књижевне и друге ‎области су заступљене у Вашем издаваштву?‎‏ ‏Колико наслова ‎објавите годишње?‎

Службени гласник је основан пре тридесет година као агенција при Влади Републике ‎Србије за ‎објављивање одлука и законодавних прописа и аката које је влада ‎доносила. Напоредо с том ‎делатношћу почело се са објављивањем закона и прописа. ‎Постепено је издавачка продукција расла и ‎данас је „Службени гласник“ једна од ‎највећих, ако не и највећа издавачка кућа у региону. Поготово ‎у погледу ‎разноликости издавачке продукције. Можда неки издавачи на годишњем нивоу ‎објаве и више ‎наслова од „Гласника“ али у погледу заступљености свих жанрова, од ‎дечијих књига до захтевних и ‎комплексних лексикона и речника, „Гласник“ је свакако ‎лидер са годишњом продукцијом од двеста ‎нових наслова.‎

Какво и колико је Ваше искуство када је реч о објављивању дела иранских аутора?‎

За мене као уредника и књижевног критичара иранска књижевност, култура, ‎филозофија и историја нису ‎непознате. Читао сам и раније персијске класике, ‎Фирдусија, Румија, Садија…, али и новије писце, додуше ‎више оне који су живели у ‎Европи. ‎

Током 64. Међународног београдског сајма књига из штампе је изашла збирка ‎приповедака ‎‎„Маџидове приче“ у издању „Службеног гласника“. Како сте се ‎упознали са „Маџидовим ‎причама“, и како је баш ова књига одабрана да буде ‎преведена на српски језик? ‎

‎„Маџидове приче“ су прва књига иранског аутора која је објављена у „Гласнику“ и ‎мени је лично ‎веома драго да смо почели сарадњу управо са овом књигом. За ову ‎књигу сам сазнао од бившег ‎директора Иранског културног центра у Београду ‎господина Солејманија, а када сам био први пут у ‎Ирану (2017.) видео сам колика је ‎популарност „Маџидових прича“ и њиховог писца Керманија, и колико ‎је та књига ‎превођена у свету, па сам тако одлучио да је објавимо и на српском језику. ‎

Да ли ће се тај тренд наставити? Какви су ваши планови по питању превођења и ‎објављивања дела ‎иранских аутора?‎

Иако смо на сајму књига прошле године (2018.) потписали споразум о објављивању ‎десет нових ‎наслова из иранске књижевности и науке, ове године смо са пројектом ‎‎„ТОП“ конкретизовали ‎договоре око објављивања „Историје персијске књижевности“ ‎и књиге Мохамада Резе Бајрамија ‎‎„Смрт у зеленом врту“. ‎

‎„Грант“ је пројекат подршке превођењу и издавању иранских књига на светским ‎тржиштима. Да ‎ли сте у контакту са Секретаријатом за грантове Министарства ‎културе и исламске упуте ИР Иран?‎

На сајму књига у Техерану ове године сам се срео са људима из Секретаријата за ‎грантове и ‎свакако ћу им се обратити поводом неких наслова које у будућности ‎планирамо да објавимо.‎

Иран посредством пројеката попут пројекта „Грант“ и „ТОП“ (Translation of Persia) ‎настоји да ‎ојача своје присуство на међународној сцени. Како оцењујете положај ‎Ирана на ‎међународној сцени?‎

Мислим да време Ирана и иранске књижевности у свету тек долази. Интересовање је ‎велико, томе је ‎доста допринео и нови талас у иранској кинематографији. Колико сам ‎ја успео да приметим, у Ирану има ‎мноштво веома занимљивих писаца разних ‎генерација који се баве многим актуелним темама, како ‎иранским тако и светским. ‎Пре пар дана су ми иранске колеге из „Tuti Books“ јавиле да су добили још ‎једну ‎награду у Братислави за илустрацију дечије књиге и то није њихова прва награда, ‎очигледно је да ‎је аутентичност иранског издаваштва, у овом случају књига за децу, ‎све више примећена у свету. ‎Мислим да свет књижевности и уметности тек треба ‎поново да открије Иран који се много разликује од ‎онога што причају светски ‎политичари. Земља богате прошлости, песништва и филозофије свакако је једно ‎од ‎цивилизацијских средишта које има савременом свету да каже много тога и много ‎више од ‎предрасуда англосаксонске цивилизације о Ирану. ‎

Србија је била почасни гост на 31. Техеранском међународном сајму књига? Какви ‎су били ‎резултати, и да ли ћете поново узети учешћа на тој манифестацији?‎

Ја сам први пут био у Техерану 2017. године и тамо је тада боравило неколико српских ‎издавача. Када ‎је Србија била гост сајма 2018. године ја нисам био у тој делегацији, ‎али сам поново био на сајму ове ‎године (2019.) на позив Техеранског сајма књига, на ‎чему се посебно захваљујем својим ‎иранским колегама и пријатељима јер сам имао ‎двадесет састанака са Иранским издавачима и ‎агенцијама. У томе свему су ми много ‎помогли господин Сабзе из Техеранског сајма и господин ‎Џафари из агенције „Пол“ ‎‎(Pol Literary & Translation Agency). Са многима сам и данас у кореспонденцији, ‎добијам ‎редовно електронско издање магазина „Publishing in Iran“, и-мејлове са ‎информацијама о ‎новим књигама. На београдском сајму сам се срео и са ‎представницима „Blue Circle“ агенције. ‎Дакле, ако је воље има начина да се и у ‎тешким временима неке ствари реализују. ‎

Србија такође има богату културу. Какво је тренутно стање у српској издавачкој ‎делатности? ‎Колико се књига објави годишње, и који је од тога проценат ауторских ‎дела у односу на ‎преводе? Колико у Србији има издавача, писаца, преводилаца? ‎

Ја заиста немам тачан податак о броју писаца, преводилаца и књига које се објаве у ‎Србији у току ‎једне године. За годишњи откуп Министарства културе за библиотеке у ‎Србији стигне више од две-три ‎хиљаде нових наслова. Званично је регистровано око ‎‎450 издавача, иако се овим послом озбиљно бави ‎сигурно бар половина од овог ‎броја. Што се тиче пропорција преведене и ауторске књижевности, мислим ‎да је ту ‎однос такав да се може са великом тачношћу закључити да је више од половина (око ‎‎65%) ‎преведене књижевности у односу на домаће ауторе. Конкретно у „Службеном ‎гласнику“ тај ‎проценат је другачији и више је у корист домаћих аутора, али морамо ‎узети у обзир и многе специфичне ‎‎„Гласникове“ библиотеке где су аутори искључиво ‎Срби, професори универзитета, научници, писци, правници и ‎економисти… Могу да ‎разумем и друге издаваче јер им је много јефтиније да купе готов производ и ‎да само ‎уложе у превод, а не да све раде од почетка. То је тренд у Србији и у земљама ‎Западног ‎Балкана.‎

Током тридесетогодишњег искуства у издаваштву стекли сте добар увид у тржиште ‎књига. На ‎којим принципима се у Србији обављају најважније маркетиншке методе ‎и стиже до мишљења ‎читалаца? Које приступе и планове следите у настојању да ‎будете присутни на међународној ‎сцени? ‎

Разни су начини путем којих се испитује актуелно тржиште књига и читалачке ‎импресије и укус. У ‎маркетиншком смислу, и књига је роба па сви принципи и ‎стратегије рекламирања који важе за остале ‎производе важе и за књигу. „Службени ‎гласник“ често прави представљања и промоције својих књига у ‎свим градовима у ‎Србији, тако да је и то прилика да разговарамо са читаоцима о њиховим утисцима и ‎‎жељама. На међународном плану „Гласник“ углавном наступа са осталим српским ‎издавачима на ‎штанду Министарства културе. Али имамо веома добре контакте са ‎агенцијама широм света преко ‎којих купујемо нова издања, али и пласирамо нека ‎своја. ‎

Да ли је Србија потписница Бернске конвенције и од када?‎

Краљевина Југославија је постала чланица Бернске конвенције 1930. године, тај ‎споразум је поново ‎парафиран 1971. године. Србија је правни наследник СФР ‎Југославије и самим тим на себе је преузела ‎све обавезе и правне акте.‎

Реците нешто државној политици подршке издавачима у Србији. Да ли знате какви ‎су планови ове ‎заједнице за превођење и објављивање радова иранских аутора? ‎

Што се тиче подршке издавачима, Министарство културе сваке године има неколико ‎конкурса на којима ‎српски издавачи аплицирају за помоћ за објављивање нових ‎издања. ‎

Да ли бисте имали да предложите стратегију за јачање веза између иранско-српске ‎издавачке ‎заједнице? ‎

Колико ја знам пар издавача већ неко време објављује књиге иранских аутора. ‎Мислим да, што се ‎државне политике тиче, у односу на Иран нема посебне ‎стратегије, наслови српских писца се пласирају ‎на исти начин као и у осталим ‎земљама. ‎

И за крај, шта мислите о будућности сарадње између српских и иранских издавача?‎

Мислим да треба још активније радити на упознавању две земље и на међусобним ‎културним везама. ‎Много више има онога што нас спаја, него онога што нас чини ‎различитим. Мислим да то треба да буде ‎мисао са којом ћемо још интензивније ‎кренути у сусрет једни другима.‎

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.