fbpx

Абу Наср Фараби‎ (‎872‎ – ‎950‎)‎

12

Абу Наср Мухамед ибн Мухамед ибн Тархан ибн Озлуг ел Фараби (oko 870 – 950) један је од ‎највећих иранских филозофа и научника златног доба ислама.‎

Фараби се специјализовао за науку, филозофију, логику, социологију, медицину, математику ‎и музику. Већина његових радова била је из области филозофије, логике, социологије као и ‎енциклопедистике. Припадао је неоплатонској школи, која је настојала да усклади мисао ‎Платона и Аристотела са монотеистичком теологијом, док је у исламској филозофији ‎припадао групи перипатетичких мислилаца. Фараби је написао вредне коментаре на ‎Аристотелова дела због чега је назван Другим учитељем. Напустио је дела као што су ‎Аристотелова филозофија, Циљеви метафизике, Мишљења становника „врлог града”, ‎Стицање блаженства и Грађанска политика. У средњем веку неколико његових дела ‎преведено је на латински језик, па је тако и на Западу стекао славу. Фарабијеви родитељи су ‎били Согдијци који су говорили персијски језик. Већи део свог живота провео је у Багдаду, ‎престоници Абасидског халифата.‎

Живот

Фараби је рођен је око 870. године у селу Васиџ у Фарабу (данашњи Отрар у јужном ‎Казахстану) односно Парјабу (Фаријаб) у Хорасану у данашњем Авганистану. Декхода цитира ‎Бадиул-Замана Форузанфара, који је рекао: „Име његовог оца је Тархан, а име његовог деде ‎је Озлуг (што је одбачено у енциклопедији Ираника). Оба имена, Озлуг и Тархан, су иранска ‎согдијска имена, док је име Таркан из согдијског ушло у турски језик.“ У књигама које се баве ‎Фарабијевом биографијом не постоје никакви подаци о његовом стварном животу из ‎периода детињства и младости. Ибн Аби Асиба’а доноси два контрадикторна податка о ‎њему: први, да је Фараби у почетку био чувар неке баште у Дамаску, и други, да је у младости ‎био судија, али када се упознао са другим учењима, напустио је тај посао и добровољно им се ‎окренуо”. Као младић је отишао у Багдад да студира логику и филозофију код Мата Ибн ‎Јунуса. Затим је отпутовао у Харан и постао ученик Јохана ибн Хилана.“‎

Од самог почетка, његова бритка проницљивост и ученост омогућили су му да савлада све ‎предмете који су се предавали. Његово име је убрзо постало познато као име филозофа и ‎научника, а по повратку у Багдад, око себе је окупио група ученика, међу којима је био и ‎хришћански филозоф Јахја ибн Удај.‎

Године 941. одлази у Дамаск где се придружује Сејф ал-Давла Хамданију, владару Алепа, и ‎постаје учењак на његовом двору. Фараби је умро у Дамаску 950. године у доби од осамдесет ‎година. Неки сматрају да су га на путу од Дамаска до Ашкелона напали лопови и да је, будући ‎приморан да се брани, изгубио живот. Владари Дамаска су обавештено о том догађају. ‎Фараби је сахрањен, а лопови су обешени поред његовог гроба.‎

Исламски историчари сматрају да је Фараби био повучени аскета и мислилац. Био је толико ‎повучен од овосветских послова да се, иако му је Сејф ал-Давла из државне ризнице давао ‎значајна средства, задовољио са четири дирхама дневно.‎

Фараби је био без премца у разним научним областима. Будући да је о свакој од наука свога ‎времена написао по неко дело, из његових књига је јасно да је добро владао језиком, ‎математиком, алхемијом, војним наукама, музиком, природним наукама, теологијом, ‎грађанским наукама, јуриспруденцијом и логиком.‎

Иако је Кинди био први исламски филозоф који је утро пут другим мислиоцима, он није ‎успоставио филозофски правац и ујединио питања о којима је расправљао, док је Фараби ‎успео да оснује комплетну школу. Ибн Сина [Авицена] га је сматрао својим учитељем, а Ибн ‎Рушд и други исламски и арапски учењаци су га веома поштовали. У следећем наводу Ибн ‎Сина је потврдио свој високи научни статус: „Проучавао сам књигу Метафизике и након што ‎сам је прочитао четрдесет пута, опет ми није било дато да схватим намере њеног аутора, све ‎док на базару нисам наишао на Фарабијо дело које тумачи ову књигу. Када сам је прочитао, ‎открио ми се њен метафизички садржај и то ме је учинило веома срећним.“‎

У традицији исламске филозофије, Фараби је назван „Другим учитељем“, после Аристотела, ‎који је добио титулу „Први учитељ“.‎

Порекло

Арапски историчар Ибн Аби Асиба’а (умро 668. по хиџри) споменуо је у својој књизи Ал-‎Ујунда је Фараби, који је отац Кур’ана, био персијског порекла. Ибн Надим у свом делу ‎Фехрести Ал-Шахрози, који је живео у првој половини 13. века, аутор прве биографије, пишу ‎о Фарабијевом иранском пореклу. Поред тога, на маргинама многих својих дела на ‎персијском и согдијском (чак и на грчком, али не и на турском), Фараби спомиње согдијски ‎као свој матерњи језик и језик становника Фараба. Мухамед Џавад Машкур је тврдио да је ‎персијски примарни језик централноазијског подручја. Професор са Оксфордског ‎универзитета Босворт пише да су велике личности попут Фарабија, Бирунија и Ибн Сине ‎придружене турској раси од стране заинтересованих турских учењака. У енциклопедији ‎Ираника, др Гутас је осудио изјаве Ибн Халкана, а његов ранији доказ од Ибн Асиба’а у вези са ‎тим да је Фараби био Персијанац, утицао је на покушај Ибн Халкана да изнесе доказе о ‎његовом турском пореклу. У том контексту он истиче да је Ибн Халкан на почетак ‎Фарабијевог имена додао турско порекло, док Фараби такво порекло никада није имао. Ибн ‎Халкан је најстарија особа која је Фарабију приписивала турско порекло, а Аламе Мухамед ‎Казвини је такође један од заговорника Фарабијевог турског порекла.‎

Фарабијева филозофија

Од времена Фарабија до Сабзеварија, односно од деветог до деветнаестог века, питање ‎настанка и порекла света и његове вечности и пролазности било је најважније питање ‎исламске мисли. Следећи Аристотела, Фараби је веровао да је свет „стар“. Али да не би ‎изашао из оквира кур’анског учења, покушао је да у Кур’ану пронађе пут између ‎Аристотеловог веровања и питања стварања света. Из тог разлога, покушао је да објасни ‎питање еманације на рационалан начин. Он сматра да су интелект и његове врсте Божија ‎креација. Али он каже да он није створен у времену. Фараби сматра да је Аристотелов ‎активни интелект“ исто што и кур’анско откровење.‎

Фарабијева филозофија је мешавина аристотеловске и неоплатонистичке мудрости која је ‎попримила боју ислама, посебно дванаестоимамског шиизма. Фараби је по логици и ‎схватању природе близак Аристотелу, у етици и политици Платону, а у метафизици Плотину.‎

Јединство филозофије

Фараби је мислилац који жели да помири различита мишљења. Тиме је надмашио све своје ‎претходнике. У томе је отишао толико далеко да је рекао: нема више од једне филозофије, а ‎филозофска истина, иако постоје бројне филозофске школе, није бројна.‎

Фараби је снажно веровао у јединство филозофије и навео многе аргументе да то докаже. ‎Написао је бројне расправа међу којима и дело „О заједничким погледима двoјице филозофа ‎‎- божанског Платона и Аристотела“, која је стигла до нас.‎

Сматрао је да ако је филозофска истина једна, онда мора бити могуће постићи сагласје ‎између мисли великих филозофа, посебно Платона и Аристотела. У суштини, када је циљ ова ‎два велика мудраца био да расправљају о јединственој истини, како је могуће да се разликују ‎у мишљењима?‎

Фараби је пронашао неке разлике између два грчка филозофа, али је веровао да су оне ‎површне, и да се не односе на фундаментална питања. Тим пре што су они творци и ‎покретачи филозофије и сви каснији филозофи се мање више ослањају на њих. Питања која ‎се јављају као разлике између Платона и Аристотела, а која је Фараби настојао да помири, ‎била су:‎

Платонов и Аристотелов начин живота, њихова филозофска метода, теорија идеја, теорија ‎сазнања, питање настанка и порекла света и његове вечности и пролазности, теорија о ‎својствима. Наравно, нема сумње да се Фараби прилично намучио око тога, али оно што је ‎важно у том погледу јесте да је један од његових извора за ову сврху било дело Теологија ‎која је једно од поглавље Плотиновог дела Енеаде. Наиме, Фараби је веровао да та књига ‎припада Аристотелу, а пошто је у њој наишао на низ Платонових идеја, то га је подстакло да ‎то учини, док, заправо садржај ове књиге није имао никакве везе са Аристотелом.‎

Према томе, иако Фараби није у потпуности успео у својој намери, он је ипак утро пут другим ‎исламским филозофима. На тај начин је створио својеврсну хармонију између Аристотела и ‎исламских веровања учинивши је једним од извора и принципа исламске филозофије.‎

Музика

У књизи Увод у сазнање Фараби каже o дефиницији музике: „Наука о музици уопштено ‎говори о познавању врста мелодија и од чега су оне састављене, и појашњава у које сврхе су ‎мелодије написане и како треба да буду компоноване и на који начин њихов утицај треба да ‎буде већи и пријатнији.“‎

‎ Велика књига о музици (Китаб ал-мусика ал-кабир) је Фарабијево ремек дело о музици коју ‎је на персијски превео Азарташ Азарнуш. Према речима др Абдула Амира Салима, ова књига ‎је највеће дело у области музике у исламу. Карадиво наводи да су припадници Румијевог ‎дервишког реда Фарабију приписивали древне мелодије, песме и музику која су увек ‎изговарали приликом рецитовања Румијеве поезије и увек их се присећали и изговарали. ‎Фараби је у овој књизи покушао да прикупи мишљења својих претходника о музици. Он је ‎први који је, уместо Барбад, навео тачно име чувеног музичара, Фахлбаз, који је деловао на ‎двору Хосра Парвиза. У Великој књизи о музици он, такође, говори и о две врсте добоша, ‎багдадском и хорасанском, и инструменту шах-руд и његовом облику. Објашњавајући рад ‎овог инструмента, он спомиње пети размак или праг.‎

Дела

Фараби је иза оставио следећа дела:‎

‎1) Оно што ваља научити пре филозофије (Ма јанбагиј ан та’алам кабл ал-фалсафе).Као ‎предуслове за бављење филозофијом Фараби у овој књизи наводи логику, геометрију, добар ‎морал и одрицање од страсти, и о сваком од њих говори појединачно.‎

‎2) Цивилна политика(Ал сијасат ал-мадина).Ова књига говори о политичкој економији.‎

‎3) О заједничким погледима двојице филозофа – божанског Платона и Аристотела је књига у ‎којој Фараби покушава да помири теорије Платона и Аристотела.‎

‎4) Трактат о интелекту (Рисала фи’л-акл); у овој расправи Фараби дефинише типове ‎интелекта и објашњава њихове нивое.‎

‎5) Стицање блаженства(Тахсил ас-са’ада), о етици и теоријској филозофији.‎

‎6) Одговори на филозофска питања (Ађубе бе маса’ел фалсафија), су одговори на нека ‎филозофска питања и проблеме.‎

‎7) Трактат о постојању нематеријалних бића (Рисала фи асбат ал-муфаракат), у овој ‎расправи, Фараби говори о нематеријалним бићима.‎

‎8) Намере и циљеви Аристотела у Метафизици (Аграз арестуталис фи китаб ма ба’д табијат) је ‎једна од најважнијих Фарабијевих књига коју је користио и Ибн Сина.‎

‎9) Трактат о политици (Рисала фи сијасат),дело које се бави политиком.‎

‎10) Драгуљи мудрости (Фусус ал-хикмат), говори о божанској мудрости и садржи 74 расправе ‎о овој области и души.‎

‎11) Велика књига о музици (Китаб ал-мусика ал-кабир);у овом делу Фараби даје појмове ‎музичких звукова, описује њихову природу и открива од којих се категорија и елемената ‎гради неко музичко дело.‎

‎12) Мишљења становника врлог града (Ара ахл ал-мадина ал-фадила), је дело у коме Фараби ‎описује свој утопијски град. ‎

‎13) Увод у сазнање(Китаб ихсаʾ ал-ʿулум), једно од најпознатијих Фарабијевих дела у којем ‎категорише опште или главне науке свог времена. Према његовим речима, све науке се могу ‎сврстати у осам главних категорија, од којих неке имају различите гране.‎

‎14) О нужности алхемије (Фи сана’ат ал-кимија)‎

‎15) Трактат о словима (Рисала ал-хуруф); у овој расправи Фараби решава проблеме ‎Аристотелове метафизике. То је једно од Фарабијевих детаљних дела у којима он разматра ‎арапске, персијске и грчке речи и појмове који означавају објективност, остварење и ‎категорије.‎

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.