Првога дана иранског месеца ордибехешта, односно 21. априла, у Ирану се обележава дан славног персијског говорника, песника и мислиоца из 13. века н. е. Са’адија, који се с правом сматра најпродуктивнијим и најелоквентнијим говорником и песником древног Ирана. Са’ади је без сумње један од петорице најистакнутијих персијских песника поред Фердосија, Незамија, Румија и Хафиза. Многи га чак сматрају и највећим персијским песником изузетне речитости и лепоте говора без премца, беспрекорног поетског стила и пријемчивог прозног израза.
Са’ади је можда једини песник чији се говор сматра једноставним а дела лаким за читање, будући да је његов песнички израз крајње речит и непретенциозан, близак течној прози и обичном говору. С друге стране, ко би покушао да имитира његов стил нашао би се пред великом изазовом, откривши да је сложеност и богатство његовог песничког израза немогуће поновити. То су открили и Џами у својој књизи „Бахарестан“, Мађд Кафи у делу „Раза Халид“, Гани Ширази у књизи „Паришан“, Мирза Ибрахим Кан Тафреши у делу „Молестан“, Хаким Гасеми Кермани у делу „Харестан“. Они су писали су угледајући се на Са’адијев „Голестан“, но разлике су и више него очигледне.
Исто се може рећи и за Са’адијеве „газеле“ – љубавне песме у форми римованих дистиха, и за његове етичке и гностичке поеме. Осим Хафиза, који после Са’адија важи за најпознатијег песника у форми „газела“, нико није успео да надмаши Са’адијев стил и израз. А што се тиче етичке и гностичке поезије, не постоје стихови који би се могли мерити са онима из Са’адијеве књиге „Бустан“.