Одржана трибина „Револуције које су потресле свет“

154

На прагу 44. годишњице победе Исламске револуције у Ирану, у Прес центру Удружења новинара Србије у уторак, 31. јануара 2023. године одржан је семинар „Револуције које су потресле свет – очекивања и домети“. На трибини су разматране Кубанска, Алжирска, Иранска и Боливарска револуција у Венецуели.

Трибину је организовало Друштво српско-кубанског пријатељства у сарадњи са Културним центром амбасаде Исламске Републике Иран у Београду, Боливарским друштвом пријатељства Србије и Венецуеле, Друштвом пријатељства Србије и Алжира, Центром за упознавање уметности, Прес центром, Мрежом за одбрану човечности и Друштвом пријатељства народа Латинске Америке, уз присуство амбасадора Алжира и Венецуеле, саветника за културу Амбасаде Исламске Републике Иран у Србији г. Амира Пурпезешка и групе интелектуалаца, културних и друштвених делатника.

На овој трибини су излагали:
– гђа Бобана Анђелковић, независни новинар, о Исламској револуцији у Ирану и њеним глобалним ефектима,
– др Драган Петровић, универзитетски професор и научни саветник београдског Института за политику и међународну економију, о Алжирској револуцији,
– др Ратко Крсмановић, професор филозофије на Универзитету у Београду, о Боливарском покрету и венецуеланској револуцији, и
– Бојан Драгићевић, потпредседник Друштва српско-кубанског пријатељства, о Кубанској револуцији.

Др Драган Петровић, научни саветник Института за међународну политику и привреду у Београду, у свом говору под називом „Рат у Алжиру као оријентир антиколонијалне борбе народа Африке” је навео да су године 1954, када је почео Алжирски рат за независност, Африку и даље углавном држале европске колонијалне силе. Алжирски рат је подељен на четири временска периода, односно етапе еволуције алжирске револуције. Први период 1956-1954. и Суецка криза, други период 1958-1956. и пад Француске Четврте републике, трећи период: 1958-1960. и масовне демонстрације алжирских муслиманских становника широм земље који су захтевали независност током де Голове посете Алжиру, и четврти периода: 1960-1962. када је револуција коначно довела до независности Алжира.

Бојан Драгићевић, потпредседник Друштва српско-кубанског пријатељства, у свом говору је рекао да кубанска револуција представља врхунац вишевековне националне и класне борбе за слободу кубанског народа од империјализма и експлоататора. Устанком против Батистине тираније, која је била продужена рука америчког империјализма и капиталистичке олигархије, кубански народ је добио право на фундаменталну независност и моћ да организује своје друштво, владу и будућност. Од експлоатисане земље и неслободног друштва, кубанско друштво је прошло кроз низ преко потребних и прогресивних реформи које су унапредиле животе људи, захваљујући резултатима победе револуције и захваљујући Фиделу Кастру.

На крају је нагласио да је вредносно кубанска револуција била узор свим прогресивним и хуманистичким снагама за стварање здравијег и бољег света.

У свом говору, госпођа Бобана Анђелковић је објаснила настанак Исламске револуције у Ирану, међународне прилике пре револуције, као и карактеристике и последице револуције.

Она је најпре навела главне догађаје аутократске владавине династије Пахлави од 1925. до 1978. године – пре Другог светског рата, током Другог светског рата, пуча који су подржале ЦИА и МИ6 у доба др Мосадека, Беле револуције, прославе 2.500 година Персеполиса за „глобалну елиту“, избацивање религије из свакодневног живота и образовног система, инструментални однос према жени по западном стилу итд. Потом је испитала међународне прилике у годинама пре револуције, као што су Хладни рат, амерички рат у Вијетнаму, догађаји у Европи, Азији, Африци, Латинској Америци, итд.

Анђелковић је о главним разлозима Исламске револуције рекла: „Породица Пахлави је својим бахатим понашањем изазвала све групе и покрете, од левих и секуларних група и политичких партија до десних и патриотских партија, верских представника, учењака, радника и пољопривредника да се уједине против њих. Чак су и секуларни покрети напустили свој дугорочни циљ одвајања религије од политике и подржали имама Хомеинија и његово вођство. Што је више Пахлави појачавао своју тиранију и репресију, то је била извеснија појава и успех револуције“.

У наставку је цитирала Роџера Гарудија, француског истраживача који је прешао у ислам, и навела да је иранска револуција јединствена у историји и да нема друге сличне. Поред духовне димензије као најважније димензије која се вратила у свакодневни живот, револуција је показала свеобухватан и вишедимензионални систем на пољу политичке, економске, социјалне и културне политике, као и идеолошког погледа на свет.

У вези са достигнућима Исламске револуције Ирана, Анђелковић је рекла: „Револуција је постигла све своје циљеве: ослобођење од јарма колонијалиста и лопова, правду, демократију и републику за народ. Револуција је вратила ислам у друштво и била је мотивација многих исламских покрета у различитим деловима исламског света. Исламска револуција је такође испунила идеале имама Хомеинија јер је помогла да се повећа свест муслимана широм исламског света. Осврћући се на два главна стуба иранске исламске револуције, односно ислам и републику, он је успостављање верске демократије сматрао највећим достигнућем Исламске револуције“.

Ратко Крсмановић је у свом говору под називом „Боливарска револуција“ рекао да је боливарство, као политичка доктрина отпора народа Латинске Америке наметнутим обрасцима развоја и класно-социјалном угњетавању „запада”, у почетку заузимало радикалне ставове и веровало да је излаз из кризе могућ само насилном променом власти. Након неуспеха пуча, овај покрет је постао конструктиван концепт уверења националних реформатора. Следећи еволутивни корак који се десио 2004. године био је резултат процене да је немогуће изградити хумано капиталистичко друштво и резултат је концепт боливарског социјализма – „социјализма 21. века“.

Крсмановић је закључио: „Венецуеланска револуција представља транзициони тип социјалистичких револуција и била је мета бруталних и агресивних напада антиреволуционарних снага, а показујући отпор и способност опстанка данас, може се рећи да је Боливарска револуција прва друштвена револуција 21. века и представља наставак неких од постојећих револуција које су започеле у 20. веку, укључујући искуства Велике октобарске и кубанске револуције“.

Снимак трибине можете погледати на: https://www.youtube.com/watch?v=6B4HNoKYAYg

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.