Курбан-бајрам

19

Курбан-бајрам који се сваке године обележава десетог зул-хиџе у време хаџа један је од највећих муслиманских благдана. Овај празник је подсећање на дан када је Аврам, односно Ибрахим (а.с.), испуњавајући Божију заповест, одвео најдражег члана своје породице на жртвовање како би доказао и потврдио своју веру и оданост Алаху. Према Књизи Постанка, 22:2, „И рече му Бог: Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати“, Јевреји и хришћани верују да је Аврам одвео свог сина Исака да га жртвује, међутим, пре него што је Ибрахим жртвовао свог сина, Бог је обезбедио јагње које ће бити жртвовано уместо њега.

Овде ћемо навести неколико одломака из књиге великог иранског мислиоца др Алија Шаријатија у којима се говори о филозофији Курбан-бајрама:

– Од овога је значајније то – Курбан-бајрам значи људска жртва за Бога која је у прошлости била уобичајена верска традиција и облик обожавања. Забрањено!

– У Ибрахимовој вери уместо приношења људске жртве, жртвује се овца!

што Ибрахимов Бог, попут других богова, није жедан крви. То даље значи да су слуге Божије гладне, гладне меса!

– А још значајније од овога – Бог од почетка није хтео Исаково клање, хтео је да Ибрахим буде Исмаилов кољач, и био је – каква храброст!

– Убијање Исмаила је бесмислено, и Бог је од почетка желео да Исмаил буде Божја жртва, и био је – какво стрпљење!

– Убијање Исмаила је бесмислено! Овде се не говори о потреби Божијој, свуда се говори о потреби човека, а то је мудрост Узвишеног и Племенитог Бога, „човекољупца“, који уздиже Ибрахима до врхунца жртвовања Исмаила без тога да га жртвује! И Који, такође, уздиже Исмаила на висок положај велике жртве Божије, без икакве озледе!

Прича о овој религији није прича о људском мучењу и самоповређивању, крви и жеђи богова, то је прича о „људском савршенству“, слободи од окова инстинката, слободи од уских бедема самољубља, успону душе и уздизању љубави и чудесној снази људске воље и спасењу, ослобођењу од сваке стеге која те чини заробљеним и беспомоћним у име „човека одговорног пред истином“, и коначно, достизању узвишеног врха „мучеништва“, исмаиловског, а изнад „мучеништва“ – ономе за шта још не постоји назив у речнику људи – ибрахимству! И како се завршава ова прича? Клањем овце, и оним што Бог жели за Себе у овој највећој људској трагедији, а то је убијање једне овце због неколико гладних!

 

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена.