У Име Бога
Имам Хомеини, вођа Исламске Револуције Ирана, именовао је последњи петак сваког месеца Рамазана даном Кудса, да би солидарност муслимана и слободарских људи света и њихова одбрана палестинских циљева остала једно стварно и трајно питање. Данас је овај људски покрет постао растући регионални и међународни.
Иако су међународне организације осудиле израелски режим због окупирања палестинске територије и позвале на окончање окупације и повратак избеглица, Израел, уз широку подршку САД, игнорише међународне резолуције и наставља да шири своју окупацију и крши палестинска права.
Упорна и хумана политика Израела била је и остала главни и једини узрок свих тензија, несигурности, криза и стварања мржње и тероризма у региону.
Резолуције 242, 338 и 2334 (2016) Савета безбедности Уједињених нација наглашавају потребу да се оконча окупација палестинске територије и да се не мењају верска места у Јерусалиму. Бројна одобрења Европске уније, Организације за исламску сарадњу и Генералне скупштине УН такође, истичу ово питање.
Стога је признавање Јерусалима за главни град Израела од стране САД 6. децембра 2017. године и трансфер амбасаде те земље у овај град 14. маја 2018. године у супротности са међународним правом. Провокативни потез САД повећао је насиље и крвопролиће, а Генерална скупштина УН у децембру 2018. године већином гласова успротивила се одлуци америчког председника.
Амерички потез, поред кршења међународног права, резолуција Уједињених нација и других међународних организација, учинио је израелски режим још арогантнијим режимом који свестрано користи насиље и игнорише основна и неотуђива права Палестинаца.
Наставак процеса градње јеврејских насеља је против међународног права којим се захтева, посебно кроз Резолуцију 2334 (23. децембар 2016. године), престанак градње насеља на палестинској земљи, која се на жалост наставља.
Још један од дискриминаторских поступака у вези са Палестинцима, у време када Запад поштовање људских права види као јасан симбол своје такозване демократије, јесте закон „јеврејска влада – јеврејски народ“, који је дискриминаторски, расистички и представља прави апартхејд. По овом закону, грађани се разврставају на Јевреје и не-Јевреје. Према овом закону Израел је историјска земља Јевреја, а Палестинци су другоразредни грађани и због тога светско јавно мњење не може и не сме остати равнодушно.
Право палестинског народа на самоопредељење, као и свих осталих народа, и право повратка расељених лица, никад се не сме порећи или заборавити. Свет не може заборавити ово важно питање.
План „Договор столећа“, чији је главни спонзор САД, у супротности је са прихваћеним демократским вредностима и нормама, као и онима усвојеним од стране Уједињених нација и других међународних организација. У овом плану са дневног реда су уклоњена важна питања, попут повратка избеглица, те план као такав није ни фер ни моралан, а осим тога политички је мањкав и осуђен на неуспех.
Питање Палестине одговорност је целе међународне заједнице, а дуги низ година нису предузете озбиљне акције за њено решавање. Одговорност свих нас слободних људи и слободних мислилаца света је да покажемо да Палестина није сама.
Ако желимо мир, правду, стабилност и безбедност у региону и у свету, не само да морамо у потпуности признати легитимна и природна права Палестинаца, већ их морамо и испунити.
Тај дан ће доћи.